OGLEDALO
U ogledalu ugledah lice nekog,
tako čudnog,bezizraznog lika.
Pomislih na tren,utvara je to,
neka davno zaboravljena slika.
Danas mi je sebe otvorila u času,
ta druga stvarnost -iluzija čista;
da ne mogu preći na drugu trasu
i nikada više biti sebi ista.
Približih lice tom stvoru od stakla
vreli dah nam zamagli usne obema,
al’ ledeni dodir trgnu me iz pakla
gde tragah za nekim koga davno nema.
Ogledalo bacih od žali i besa;
da pukne,gle,čuda, ni tad nije htelo.
Da pobegnem ne mogu iz ovog telesa,
već sutra ogledalo čekaće me celo.
Da proniknem sama večnost će me stati
u zakone pisane bez ijednog slova.
Ogledalo moje,uvek mi se vrati,
bez tebe mi zalud sva svitanja nova.