GOLA ISTINA-Saša Zbiljić

ГОЛА ИСТИНА

Сможден у хиљаду ноћи,

прекора, пркоса и одлагања одговорности,

тражих бар део своје заспале моћи,

бар уплашени траг своје способности.

Губи се као привид,

као сенка у залуталој ноћи,

испред себе ставља нагорели зид,

да спава у небеској мирноћи.

Гледа очију слепих,

што виде где нестају дашци ветра,

постајем плашљив, повучен и тих,

куд неста она рука што некад беше спретна.

Милујем мисао као какво јагње,

да не оде а желим да оде,

спустиле се сиве и камене магле,

да однесу последњи гутљај воде.

Ћутим а речи ме боле,

што их не изговарам а хтео бих радо,

шта је остало од истине голе,

зар је и њу неко поткрадо.