кад се сила земних ослободиш
и над горама и водама расклони се
тама што се свила
кад попусти грч језика и љутина
и зањихају се сенке што уносе привид у наша чула
кад поравнају се брда и долине
унутрашњег неспокоја и памћења
опусти се у тој аури док прође прошлост лакокрила
док се у моме оку не настани
светлост коју си заумила
нек мину
нек протекну као вода поворке знатижељних
што личе на гладни зверињак
и утихну гласови
што кидају те и развлаче
нека те оставе да сабереш се и обзнаниш
и заогрнеш смехом загонетним
што у бескрају дотиче хоризонт плави
смијуљку смејни
ветрићу што тајно ме дозиваш и милујеш
док разгореваш ватру у сну који надолази
који додирује вечност
чулима ломим
изнутра
изнутра једина љубави
(Прочитано: 79 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.385 пута)
„Љубав у сну“
Митски пламен украден од богова онај што човеку доноси светлост и топлину, а живот чини песмом, живи у сну, заогрнут душом. Тај пламен над којим се бди и стрепи је „Љубав у сну,“Рајице Драгићевића.
Јер, све овоземаљско „протекне“, „мине“, „утихне“, једино онај пламен који можеш да „разгореваш“ додирује вечност и живи у теби.
Славица Зељковић
„Љубав у сну“
Митски пламен украден од богова, онај што човеку доноси светлост и топлину, а живот чини песмом, живи у сну, заогрнут душом. Тај пламен над којим се бди и стрепи је „Љубав у сну,“Рајице Драгићевића.
Јер, све овоземаљско „протекне“, „мине“, „утихне“, једино онај пламен који можеш да „разгореваш“ додирује вечност и живи у теби.
Славица Зељковић