www.poezija.rs

Usamljena noćas pred ikonom klečiš

i Bogu se moliš za oproštaj greha

ne za svoje grehe, jer grešila nisi

već za oprost greha voljenog čoveka.

“Oprosti mu Bože sve grehe njegove

on ne greši drugim, a grešiti može

sve grehe njegove što meni počini

ja mu sad opraštam, molim ti se Bože.

Sve preduge noći, moja ne spavanja

prolivene suze i duga čekanja

moje tužne zore, duga ne davanja

i njegove noći sa drugom spavanja.

Opraštam mu Bože sad sve noći ove

izgubljene dane i srušene snove

opraštam mu Bože, a tako me boli

jer oprašta samo, žena koja voli.

Opraštam mu Bože, možda će da shvati

oprosti mu i ti, pa nek mi se vrati.”

Milovan Petrović

–

Obasjana suncem, sva u beloj svili

nudiš mi se vešto ko jagoda zrela,

dok svila se nežno, pomognuta vetrom

bezobrazno vije oko tvoga tela.

Okupana vodom, plavoga Jadrana,

lagano se dižeš izazivaš mene,

a kosa ti bujna niz ramena pada

k’o što voda pada, niz obližnje stene.

Suviše si mlada i nisi za mene

svaka tvoja drskost, oprosti se lako

ja anđeo nisam i bežim od tebe

iako bi rado tu lepotu tako.

Suviše si mlada, pa smiri se malo

ne piri u vatru što u meni tinja

u telu mi ista vrela krv još teče

iako mi kosa, od jesenjeg inja.

I zato te molim, ne igraj se samnom

u tvojoj lepoti uživao bi svako,

ja odlazim, bežim dok vremena ima,

a tako bi rado tu lepotu tako.

Milovan Petrović

–

“Ne daj Bože što se trpiti može”
Trpim
Mnogo mi treba da na Boga zakukam
Još više da na čoveka kidišem
Čak i kad nije čovek nisam mu kurjak
Nije ljudski zube pod grlo
Krv na rukama je poslednje
Čuvam ih od onoga što se ne pere
Trpim što ne bi pas
I on bi za gušu kad mu se otme komad
I dirne leglo
I cvile psići
Na svakog bi ko mu nasrne
Nisam na nesoj
A nasrću mi na kuću
Dedinog oca otac mi je zakućio
I divlji bi da moje pitomo otmu
Današnji bi moje juče da potru
Decu da mi ostave bez sutra
I mene bez glave i duše
Duram
Sve je bolje od krvi
I sleme kad su mi palili otrpio sam
Prepokrio
Nije palež na Kosovu od juče
I ocu su mi palili i otimali
Preživio je
Sačuvao kuću i dušu
I ja sam
I crkvu kad su mi rušili nisam ubio
Uz “Pomozi Bože” ponovo gradio
Bolju i belju
Za venčanje mi je sinu
I krštenje unuku
I opelo ocu
Sve sam po sto puta ponovo
I još sto puta ću
Sve dok mi ne dirnu moje božure
Na grobu su mi materi
Crveni
Kosovski
Moje su sećanje
Za njih ću ruke u krv
Čuješ li Bože
Pomozi mi
Ne daj moje crvene kosovske božure
Pocrveni Ti već jednom zbog mene
Pomozi mi
Sačuvaj me Čovekom na Kosovu
Od mene me sačuvaj
Od neljudi ću sam
Sačuvaj me
Tebe u meni čuvaš

Noć nestvarno prazna, nigde nikog nema
samo senke duge što mrtvilo ruše,
grad davno zaspao, ulice jezive
a po njima šetaju izgubljene duše.

Restorani dugo već su zatvoreni,
ponoć davno prošla, samo koja sena
dok ulicom luta bez pravca i cilja
još po neka duša davno izgubljena.

S polu praznom flašom jeftinoga pića,
lutaju po ovoj avetinjskoj noći,
u srcu se iskra zadnje nade budi;
“Svanuće i nama, mora zora doći.”

A noć tamna, mrkla, nikako da prođe,
kao da se sama s večnošću verila,
na uglu ulice, iza stare krčme,
sudbina se dušama, zlobno iscerila.

Skamenjene strahom na trenutak staše
dok zla sudba s ugla drsko im se ceri,
čime zaslužiše tu sudbinu svoju,
ko im sreću podlo, na gramove meri.

Sa flašom u ruci jeftinoga pića
i dalje lutaju bez nade i cilja,
izgubljene duše sa senkama noći
lutaju po gradu, gradu izobilja.

Milovan Petrović

–

Jutros  me je napustila  pesma

A pevala je  u grudima

Visoko u srcu

Kao mlad orao krstaš pd nebom

Tako je kliktala ta moja o tebi

Kao ja kad si tu

Na reč tvoju da sam ti Ljubav

Život je hrlio u  reč i  stih

I grlila me pesma kako bih da me grliš ti

I ljubila kako ljubi vidarka ljubav

Da prođe gde boli

Noćas

Bolovala je moja vidarka sa mnom

Do duboko u noć

I umrla od tuge u zoru

Jer ti si prećutao  reč ljubavi od koje se ozdravlja

I izrekao običnu

Kakva se govori bilo kome kad  boluje

I ta suvišna

Oduzela je moć mojim poemama

Da me ubede  da je ljubav i kad nije

Melemi moji stihovani

Nemoćni da me iscele neistinom

Umrli su od sramote jutros…

Napisao sam prvi red,

smeh.

Napisao prvu knjigu,

tišina.

Napisao drugu knjigu,

prašina.

Pišem i treću,

“prijatelji” mi uzeše za zlo

“Šta mu se desilo to!?”

Pokvari im sliku o sebi

pa kako me sad mrzeli ne bi.

Koliko truda i muke,

zar da im sliku srušim

tako olako … o… bruke.

Četvrtu počeću tek,

e… to će već biti greh.

Ovo zaista nisam smeo,

al’ eto…

…samo sam se malo zaneo.

Milovan Petrović

A sad kratak pogovor;

Prijatelji (bar ih tako zovemo) a često i sama familija, jako se trude da na sve načine stvore iskrivljenu sliku o tebi, jer te ne žele prihvatiti takvog kakav jesi (često si iznad njih a to ne mogu da svare).

Njihova slika o tebi je slika krivog ogledala.

Kad im to ogledalo polupate, tek onda shvate koliko su ništavni u svom jadu. Ali, neka ih oni su nam baš takvi ništavni, često vetar u leđa. Zbog njih takvih mi težimo ka savršenstvu, pa nek su nam onda baš takvi kakvi su, živi i zdravi.

Milovan Petrović

–