IZGUBLJENE DUŠE – Milovan Petrović

Noć nestvarno prazna, nigde nikog nema
samo senke duge što mrtvilo ruše,
grad davno zaspao, ulice jezive
a po njima šetaju izgubljene duše.

Restorani dugo već su zatvoreni,
ponoć davno prošla, samo koja sena
dok ulicom luta bez pravca i cilja
još po neka duša davno izgubljena.

S polu praznom flašom jeftinoga pića,
lutaju po ovoj avetinjskoj noći,
u srcu se iskra zadnje nade budi;
“Svanuće i nama, mora zora doći.”

A noć tamna, mrkla, nikako da prođe,
kao da se sama s večnošću verila,
na uglu ulice, iza stare krčme,
sudbina se dušama, zlobno iscerila.

Skamenjene strahom na trenutak staše
dok zla sudba s ugla drsko im se ceri,
čime zaslužiše tu sudbinu svoju,
ko im sreću podlo, na gramove meri.

Sa flašom u ruci jeftinoga pića
i dalje lutaju bez nade i cilja,
izgubljene duše sa senkama noći
lutaju po gradu, gradu izobilja.

Milovan Petrović

–