НОВЕ…Љубодраг Обрадовић Долазе… Илузију доносе. Све је идила, а осећај среће, ко снег шкрипи! Пролазе… Шампањац самоћу гаси и чепом погађа небо да превари срце! Надај се… Биће некад боље. Све је у лепоти душе, која нађе сродну да отплеше у поноћ валцер који светове руши! Звоне звона, а чујемо звончиће и прапорце! И … Настави са читањем “Pesme nedelje decembra 2015. Bira Lepa Simić”
НОВЕ…Љубодраг Обрадовић
Долазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!
Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!
Надај се…
Биће некад боље.
Све је у лепоти душе,
која нађе сродну
да отплеше у поноћ
валцер који светове руши!
Звоне звона,
а чујемо звончиће
и прапорце!
И годинама
глумимо заморчиће,
а знамо све!
Еј, тако то иде!
Сан је покретач живота
и нема назад.
За лепоту, за доброту,
за чежњу и зебњу…
За љубав,
која ће спасити свет!
Пијмо ноћас!
За године нове,
које долазе и пролазе
и нас собом односе…
Опијмо се ноћас!
Одавно знамо,
да пливамо…
За нове…
© Љубодраг Обрадовић
JEDAN ČOVEK U DALJINU ODE – Milovan Petrović
Ostali su tragovi u snegu,
jedan čovek u daljinu ode.
Šta ga na put daleki natera,
gde ga staze u nevreme vode.
Krenuo je negde prema jugu,
negde tamo gde mu mladost osta,
gde ostavi to što naći neće,
lutao je, sad mu svega dosta.
Obišao kuglu je zemaljsku,
sve tražeći mesto svoje sreće,
ne znajući da ga tamo nema,
u daljini pronaći ga neće.
Sad kada je mladost prohujala
kad sve prođe i vratiti se neće,
shvatio je, ali jako kasno,
da je stalno bežao od sreće.
Sada hrli dole prema jugu,
ne smeta mu ni ledena zima.
Želi samo mestu sreće doći,
dok još snage u telu mu ima.
© Milovan Petrović
Песма за децу – Srećko Simić
САЊАР
Пала је јединица!…
ал` знам,
то је из каприца
што гола три дао сам,
што први до ње стао сам,
што мајске трешње крао сам
Сад сам у ћошку.
Сви ме презиру.
Уче прогоне,
родитељи надзиру,-
К`о да сам губав, не дај боже.
Нек нешто чине,
Нека се сложе
Ал` знам ја те фолиранте
сви би волели таквога клинца,
само се боје да то кажу.
Јер кад о мени лоше говоре,
то друге варају и себе лажу
Ја сам, верујте, чудо од детета.
У срцу мангуп,
у души фин.
То што сам слика ружног пачета,
То само варка је
магла и дим
Ја!… кад порастем,
немој се секирати,
на мом ће случају паметни докторирати.
Сви ће ме хтети, волети, знати.
Ал` ником,
ето баш ником,
цењени аутограм ја нећу дати.
Па нек се кају,
нека се једу.
Ја ћу над свима однети победу
МАЛИШЕВАЦ – Раица Драгићевић
кад већ кроз моје снове с белегом сновиднице
протичеш као река
на малишевац се намини
утврду да подигнемо од беле измаглице
опалог лишћа завичајног
песмом дочеканих зора
од смеха разбибриге доколице и прича са извора
да обновимо то узвишење дворац из бајке
на којем у дубоком сну
чукундеда јован ево столеће стражари
да дозовемо га за софру на вечеру
и проџугоримо уз фрулу гусле гајде
о времену давном
да запиљимо о лепоте у његов сахат стари
одатле погледом да узнесемо се на три брда
као у хелади
столовак божац врове
и спустимо низ три речице свете
рзавску кромпирску и красинску
које састају се на једном месту у луци нашој
опасују малишевац и грле као дете
да оживимо станиште у беспућу
што придигли су били моји преци
у варљивом ходу кроз олујно време
па да се огласимо кликтајем као орао
као песмом шева
као песник што се из света расклиманог
из развалине олупине враћа огњишту пределу претку
шуму и хуку реке смештеном у детињство
из којег као пренут старац пева
а заводи ме бескрај
она утврда што читава у песму стане
а прогони ме трептај
куц куц неумитно што одбројава сате дане
