Kako su tužni ovi dani
i ove zimske noći,
kako je teško čekati nekog
a znati da neće doći.

Kako je teško usamljen biti
daleko u tuđem gradu,
gledati srećne ljude kraj sebe
a sam gubiti nadu.

Kako je tužno lutati gradom
tražiti voljena lica,
dok kosu kvase pahulje bele,
i zimska izmaglica.

Kako je samo teško znati
da si u pogrešnom gradu,
da si u njemu usamljen, tužan,
da gubiš i zadnju nadu.

Kako bi samo sve lepše bilo
kada bi nekoga sreo,
nekoga dragog, nekoga svoga
i grad bi zavoleo.

Milovan Petrović

Toljagama se mlate
zbog visine plate,
kao opojne droge
„džep set“ krije noge.

Ekranizovanoj splačini
dodaju se začini,
smesa se kliberi
u njoj su „gliberi“.

Prekipelo je testo
reklame zanimljivije često,
raznovrstan je meni
zagorelo jelo se promeni.

Jak mu klan kao stena
zglajznuo je zbog Šon Pena,
pao je brkati braca
u ruke marinaca.

Meksiku opada kosa
na pomen narko bosa,
njemu brava nije reza
stalno beži iz kaveza.
Obećao je Isilu torturu
stopirali su mu turu.

Na karti zakona krivuda
želi ga platno Holivuda,
intervju za filmski domet
drogu je stavljao u promet.

Amerika je nova etapa
poznatog mafijaša El Čapa,
nije stradao od metka
čeka ga jenki-rešetka.

Štiti je gnezdo mitraljeza
neko se tu dobro zeza,
u raskoši stasa
nemoćna je Nasa,
kamoli kuršumi gorostasa.

Hodi u visinama aviona
ni nalik gospođicama Avinjona,
prolazi pored starog Jata
popodnevnog zimskog sata.
Vrzma se u mislima samo
kao da se odnekud znamo.
Slušaj vesti, ponovo ćemo se sresti.

Golijat je bio ogroman
sva ga se vojska plaši,
David oduvek skroman
praćkom ne može da ga promaši.

Beleži se od početnog veka
sudar gromade i „malog čoveka“,
život podmeće iskušenja
ponavlja istoriju, ne menja.

 

ПОМЕН ЉУБАВИ

 

Скупљао сам љубавна слова из љубавних стихова највећих љубавних песника,

да ти најљубавнију песму напишем.

И док сам у трави која је гледала на реку простирао главу на груди твоје,

беле и нежне к`о лептирова крила

Ти си – сећам се

била мека к`о свила

и твој глас…..

Никада нећу заборавити тај тренутак бестелесности

”Можда некад када остаримо и прођем овом стазом

која ће ме натерати да те ухватим за стару и изборану руку,

и заплачем срећна,

срећна што сам баш са тобом сањала,

јер знам да си баш ти моја пронађена половина”

Шапутала си док је завијала сирена за трећу смену пролетера.

А онда

стазом покрај реке

престали су да пролазе сватови,

заменили су их бежања и ратови

А љубав,

љубав је била прва жртва,

и на сваком је кораку

у читуљама трулела безбојна и мртва.

И тебе је неко радозналу одвукао.

Неко ко је униформу нечију обукао.

Можда си га сваке вечери чекала

док су сирене пролетера плакале нову песму

да се пијан од рата врати,

можда је једне ноћи која је од свих била тиша,

док је падала нечујна киша

у твом уздаху чуо моје име,

или га прочитао у малој кутијици за тајне и риме

И већ је сутра на вратима мртве куће

закуцао читуљу нову.

А ја да ти песму  напишем успео нисам.

И сада док се облаци оловни небом гнезде

и поноћи сваке црне птице легу

а ноћи наредне већ црним небом језде

узалуд палим свеће

на гробљу љубави шапућем твоје име и садим цвеће.

Црне ми птице на раме слећу,

похараним сузама љубави пламен свеће гасу

и полог зла полажу у тек проклијалом цвећу

док земљом хода све мање људи

убијајући љубав која би да васкрсне

у страху  да се нова не пробуди..