BAJKOVITA MILINA

Razotkrilo cvijeće raskošnu ljepotu, livadama lete šaroliki leptiri, poj raspjevanih ptica daljinom se širi, priroda ćuti Božju, očinsku dobrotu. Upijaju oči nedosežnu divotu, radoznalo sunce iza oblaka viri, povjetarac blagi preko poljane piri, pruža proljetna radost smisao životu. Anđeli i vile zapjevali u koru, boje duge horizontom se slijevaju, cvate prostrana livada, buja svježinom. Priključile … Настави са читањем “BAJKOVITA MILINA”

Razotkrilo cvijeće raskošnu ljepotu,
livadama lete šaroliki leptiri,
poj raspjevanih ptica daljinom se širi,
priroda ćuti Božju, očinsku dobrotu.

Upijaju oči nedosežnu divotu,
radoznalo sunce iza oblaka viri,
povjetarac blagi preko poljane piri,
pruža proljetna radost smisao životu.

Anđeli i vile zapjevali u koru,
boje duge horizontom se slijevaju,
cvate prostrana livada, buja svježinom.

Priključile se duše nebeskome zboru,
životne priče skladno pripovijedaju,
diše svijet protkan bajkovitom milinom.

MOŽDA – Milovan Petrović

  Možda mi se samo učinilo danas da sam ti u masi prepoznao lice. Možda mi se samo slika iz prošlosti prikazala na tren na kraju ulice. Možda si se samo malo prošetala bezobrazno, drsko kroz sećanja moja. Možda si me na tren vratila u prošlost kako bi me zavela opet kosa tvoja. —————– Možda… … Настави са читањем “MOŽDA – Milovan Petrović”

Relaterad bild

 

Možda mi se samo
učinilo danas
da sam ti u masi
prepoznao lice.

Možda mi se samo
slika iz prošlosti
prikazala na tren
na kraju ulice.

Možda si se samo
malo prošetala
bezobrazno, drsko
kroz sećanja moja.

Možda si me na tren
vratila u prošlost
kako bi me zavela
opet kosa tvoja.

—————–

Možda…
…ali neka.
Ti znaš da te srce
još voli i čeka.

Milovan Petrović

ЈОШ ОВА ПЕСМА – Драгојло Јовић

ЈОШ ОВА ПЕСМА Песме више ја да пишем нећу, Нека ветар носи стихове и риме, Одавно ништа не личи на срећу, Душе охладнеле, отоплиле зиме. И све је мање трагова у снегу, Оних што у мени будили су срећу, А погледом брижним, ко срне у збегу, Знали су шта желим, а шта волет нећу. Ни … Настави са читањем “ЈОШ ОВА ПЕСМА – Драгојло Јовић”


ЈОШ ОВА ПЕСМА

Песме више ја да пишем нећу,
Нека ветар носи стихове и риме,
Одавно ништа не личи на срећу,
Душе охладнеле, отоплиле зиме.

И све је мање трагова у снегу,
Оних што у мени будили су срећу,
А погледом брижним, ко срне у збегу,
Знали су шта желим, а шта волет нећу.

Ни улице наше нису више исте,
Нити лишће бреза шушти као свила,
По плочнику градском сенке су од људи,
Са сновима одлазе, нико их не буди.

Песме скоро и не чита нико,
Злуради се само још радују њима,
Витлајући мачем да на писца крену,
А да песми незнају шта је у корену.

Моје песме за весеље нису,
Из њих капље превише горчине,
Као сок корена што слепац посече,
Па му из те ране, само туга тече.

Рана љута корену ће срасти,
Из њега ће младо стабло нићи,
Ал ожилјци остаће да трају,
Да стихови будућих на прошле сећају.

© Драгојло Јовић

 

MOJA PJESMA

Iznjedrili snovi melodiju krasnu, mamila je dušu kao mlada zora, razotkrila nebesa pojavu jasnu, ime djeve bijaše Eleonora. Krila je rijeka ljepoticu u snu, motrila me očima plavoga mora varnicama koje bujaju i gasnu među slapovima zlatnoga izvora. Nevinoj ljepoti duša se divila, u lucidnome snu jedva sam disao očaran nijansama živahnih boja. Čarobnim štapićem … Настави са читањем “MOJA PJESMA”

Iznjedrili snovi melodiju krasnu,
mamila je dušu kao mlada zora,
razotkrila nebesa pojavu jasnu,
ime djeve bijaše Eleonora.

Krila je rijeka ljepoticu u snu,
motrila me očima plavoga mora
varnicama koje bujaju i gasnu
među slapovima zlatnoga izvora.

Nevinoj ljepoti duša se divila,
u lucidnome snu jedva sam disao
očaran nijansama živahnih boja.

Čarobnim štapićem dozvala je vila
jutro blago u kojem sam zapisao
otkucajima srca – pjesma si moja.

POEZIJA OSEKE I PLIME

Stihove pišem od najranijih dana, na njima se njišu oseke i plime, plovio sam lađom preko oceana, mijenjao na pramcu ljeta i zime. Prohujali su deseci imendana u kojima nisam proslavio ime, pišući marljivo iza stihobrana polako sam gradio kule od rime. Poezija jedri, srca ispunjava, okove nepravde u svijetu slama gnijezdeći se u oblacima … Настави са читањем “POEZIJA OSEKE I PLIME”

Stihove pišem od najranijih dana,
na njima se njišu oseke i plime,
plovio sam lađom preko oceana,
mijenjao na pramcu ljeta i zime.

Prohujali su deseci imendana
u kojima nisam proslavio ime,
pišući marljivo iza stihobrana
polako sam gradio kule od rime.

Poezija jedri, srca ispunjava,
okove nepravde u svijetu slama
gnijezdeći se u oblacima stiha.

Mislima teče rijeka Stihoslava,
plodove mudrosti širi obalama
gdje ih osluškuje tvoja duša tiha.

OBEĆAO MNOGE STVARI – Milovan Petrović

Obećao mnoge stvari sebi i drugima, neke od njih ne ispunih takva je sudbina. Trudio se i borio za svaku sitnicu, često puta dosezao bezdana ivicu. I sve tako trudeći se prolazilo vreme, na sebe sam preuzeo preveliko breme. Sad kada se trgoh malo: čemu obećanja? Čovek može u životu da voli i sanja. Trudeći … Настави са читањем “OBEĆAO MNOGE STVARI – Milovan Petrović”

Relaterad bild

Obećao mnoge stvari
sebi i drugima,
neke od njih ne ispunih
takva je sudbina.

Trudio se i borio
za svaku sitnicu,
često puta dosezao
bezdana ivicu.

I sve tako trudeći se
prolazilo vreme,
na sebe sam preuzeo
preveliko breme.

Sad kada se trgoh malo:
čemu obećanja?
Čovek može u životu
da voli i sanja.

Trudeći se eto tako
zaboravih sebe,
a trebao, istina je
jedino sam tebe.

Milovan Petrović

ШТА ДА НАПИШЕМ – Срећко Симић

ШТА ДА НАПИШЕМ Шта да напишем? То што још увек дишем и што прелепој вечери се дивим? Што хоћу да живим и певам и смејем се и волим? Што за милост не молим иако ми врме к`о џелат прети? Што знам да ћу умрети и што знати неће нико да сам живео тек толико да … Настави са читањем “ШТА ДА НАПИШЕМ – Срећко Симић”

ШТА ДА НАПИШЕМ

Шта да напишем?
То што још увек дишем
и што прелепој вечери се дивим?
Што хоћу да живим
и певам
и смејем се
и волим?
Што за милост не молим
иако ми врме к`о џелат прети?
Што знам да ћу умрети
и што знати неће нико
да сам живео тек толико
да о снегу испевам песму?
Што сам хтео да одврнем чесму
из које ће речи разума потећи?
Што каних се рећи
истину
и само истину?
Што не веровах у судбину?
Што сањах,
и као поноћни јахач
од мисли недужне убирах харач
да себи сабљу скујем
да се од речи прејаке браним
и кроз стихове лакше путујем.

Pesme nedelje august 2016 bira – Lepa Simic

Smem li? – Sanja Petrović Svaki dan froncla sećanja šćućurena u cipeli zažulji me.                Mašta                kao kist u ruci prošlosti                brzinom svetlosti                oslikava budućnost. Pusta ulica deli mala dvorišta žuta od lišća. Uznemirili su je. Nevešto doziva maglu da skrije par koji svojim šapatima i poljubcima narušava tišinu.                  Prija mi Vaš … Настави са читањем “Pesme nedelje august 2016 bira – Lepa Simic”

Smem li? – Sanja Petrović

Svaki dan

froncla sećanja

šćućurena u cipeli

zažulji me.

               Mašta

               kao kist u ruci prošlosti

               brzinom svetlosti

               oslikava budućnost.

Pusta ulica

deli mala dvorišta

žuta od lišća.

Uznemirili su je.

Nevešto doziva maglu

da skrije par

koji svojim šapatima i poljubcima

narušava tišinu.

                 Prija mi Vaš miris

                 i topli dah.

Imam želju da Vam obojim

i ovaj i naredni dan i…

Smem li?

© – Sanja Petrović “

 

ДРВО  ЖИВОТА – Драгољуб Дади Миладиновић

У воду је пустила корене
па шикља ка зову звезда
под кором му све више мене
и моје крви топла најезда

упорно пузим уз стабло глатко
повратка нема ни кад се склизне
знам ко роса живећу кратко
кад ме при врху сунце лизне

шире се руке у гране чворне
да гром укоте и светлост пију
после од моје коже уморне
топлу кошуљу сунцу да шију

остаће тамо на врху да звоне
из срца ми два злаћана нара
својим ће језгром досећи еоне
и вечну тајну свемирског жара

© Драгољуб Дади Миладиновић

 

НИЈЕ БИЛО ТАКО ДАВНО – Живота Трифуновић

Није било тако давно,
прошло је тек пар деценија.
Иста је то она земља, дом…
И исто сунце са неба сија.

Шта се то изменило,
на први поглед се види.
Чак и домаћин у гробу што је
својих потомака се стиди.

Капија се распала, стубови криви,
од плота скоро ништа нема.
Крушке, јабуке и шљиве поломљене,
а на трошном оџаку сова дрема.

Прозори без стакла, разваљени,
из свог оквира испала врата.
Коров и шибље штрче из темеља,
бујан бршљан на зидове се хвата.

По дворишту где се деца играла,
оструга укрстила своје ластаре.
Бунар прекрила густа маховина,
а кров пао са штале старе.

Пукотина раздвојила степениште,
дуго ту нико згазио није.
Сада је то сигурно склониште
за мраве, гуштере, змије…

Гомила трулог грања стоји
тамо где је дврљаник био.
Испод стрехе виси зарђала коса,
давно је ту домаћин окачио.

И свуда где се поглед баци,
јадно је, тужно и жалосно.
Млади су давно напустили огњиште
а за повратак сада је већ касно…

© Живота Трифуновић

 

NE VERUJ – Milovan Petrovic

Ne veruj u noći što poklonih tebi
i u moje laži tebi izrečene
jer ovo su dani kad bežim od sebe
i kad tvoje grudi jastuk su za mene.

Ne veruj ni pesmama mojim
one su priče za sebe
u njima prošlost je moja
i nisu pisane za tebe.

Ne veruj ni oku mome
kada te sneno gleda
sve je to navika stara
ja sam ti čovek od leda.

Ne veruj, ne veruj ništa
i ove priče su laži
srce se boji povreda novih
jer samo ljubav, ljubav traži.

Ne veruj, ne veruj meni
jer ja sam uplašen samo
suviše povreda nosim u sebi,
a samo želim da sanjamo.

Milovan Petrović

Pesme nedelje jul 2016 bira – Lepa Simic

  SMRT – SVETOZAR N POPOVIC Obliven smrću silazim u kamenu dolinu Praštam oproštene grijehe od juče I tražim milost za sebe i svoju riječ Koja je ostala u kaljuzi mojih umiranja   Mrtav sam ali niko da me sahrani Niko da mi očita opijelo pred Bogom Niko da me odprati u vječni mir bez … Настави са читањем “Pesme nedelje jul 2016 bira – Lepa Simic”

 

SMRT – SVETOZAR N POPOVIC

Obliven smrću silazim u kamenu dolinu

Praštam oproštene grijehe od juče

I tražim milost za sebe i svoju riječ

Koja je ostala u kaljuzi mojih umiranja

 

Mrtav sam ali niko da me sahrani

Niko da mi očita opijelo pred Bogom

Niko da me odprati u vječni mir bez suza

Koji sam zaslužio Bože među ljudima

 

Na ovom svijetu prolaznog življenja

U pećini besmrtnnih sradanja dođoh

Preobrazih se u vjeru i vjerovanja

Kako bih stasao za smrt jednku za sve

 

Umiranje je tvoje moje naše i njihovo

Umiru svi i svi smo jednaki na toj granici

Nema povlašćenih i vlastodržaca na rampi

Svi smo u redu za umirenje osim Boga

 

Ne budi sit od tuđeg ručka danas i sjutra

Ne spavaj na tuđem krevetu u oblacima

Ne traži tuđu glavu dok je tvoja pod mačevima

Ne budi niko i ništa jer si u redu za umiranje

 

Tvoja vila na pjeni od mora pjeni našu prošlost

Priča priču moju i tvoju u istoj fotelji

Kad smo zajedno pošli na dalek put života

I ponovo se našli u istom redu za umiranja

 

Bio si pijan ko metla pijanac usran do guše

U starom poljskom klozetu pored ograde

Bio si govnav a govna u snu znače pare

Obistinilo se san ali si i ti u redu za čekanje

 

Oni koji su čisti čija duša mirom miriše

Skrivaju nos od tebe jer smrdiš od para

Poltrona ulizica i idijota ovog vremena

Koji te prate a prate te do linije umiranja

 

Jednog dana nećeš biti prvu u svakom redu

Neće ti skute nositi lakeji bićeš samo sledeći

Sledeći u redu bez čekanja na toj granici

Ne primaju mito doći ćeš na granicu umiranja

 

Na toj granici nema carinika nema ni policije

Prići ćeš Bogu i shvatiti da ti nijesi Bog

Bićeš mirišljava gomila mesa za crve otrovna

Bićeš neupotrebljiv i na granici umiranja

 

Umrijet ćeš jer smo pred Bogom svi isti

Svi nosimo istu boljku od iste bolesti bolujemo

Idemo naprijed za naprijed pripremljeni

Pred nama je smrt svi smo u njenom naručju jednaki

Svetozar N Popovic

 

IZ POČETKA – DACA

Iz pocetka,
svasta mi se nesto pocinje iz pocetka.
Sve je staro i izbledelo,
samog se sebe zasitilo.
Duge su posivele,
isprane upornom vladavinom besmisla.
Talasi su zanemeli;
Plime i oseke odgegale su u hibernaciju.
Niceg nema da vrtlozi ustajale strasti.
Pseto je meso gramzivo prozdralo,
ostaje mu samo gola kosta da je u nedogled glodje,
kao sto vreme glodje nase dotrajale duse.
Pustinja,
svuda je oko nas.
A u nama zgariste snova.
Manicno razgrcem natalozenu garez
u potrazi za iskrom nade.
Negde, tek na dnu svekolike prljavstine,
doticem joj umornu zilu.
Napipavam bilo.
Damari su sve tisi.
Ona umire poslednja,
ali kada izdahne, svi nasi uzdasi
i svi nasi krici,
nece je moci vaskrsnuti…

Daca

 

PRODAVAC MAGLE –  Nevenka Savić Alispahić

Skloni mi se s puta
iz vidnog polja,
ti nikad nisi bio
i ne možeš biti
ni mala kockica
u mozaiku moga života.
Skloni se,
zaklanjaš mi Mjesec
ne vidim Nebo
i hladno mi je.
Hladno.Hoću Sunca.
Prodavci magle
su prevaziđena fela,
ali, svejedno, makni se,
Sunca bih htjela.
Kupi kartu u nepovrat,
pretvori se u sjenku
i izgubi se u
vlastitoj prodavnici magle
u crnom fraku i cilindru
kao sva fina stvorenja pakla
otiđi u svoj podzemni dvor
i hrani se krvlju
izumrlih vrsta.
Ovaj svijet je pretrpan
prodavcima magle.
Iluzionisti ne prolaze.
Magovi nemaju posla.
Skloni se.
Hladno je.I smetaš mi
dok tražim kroz tu maglu put.
I hladno je.
Istrošene riječi po meni padaju
i hladnoća kroz njih probija
kao kroz zakrpe starog kaputa.
Skloni se,
ne muti bistrinu rijeke
dan je sunčan i nebo plavo je
ne remeti boje na slici,
ti nisi ni sunčan dan
ni plavo nebo
ni kap bistre rijeke
što ljubomorno čuva i grli
obale dvije,
ti si fino stvorenje
u crnom fraku i cilindru
što dolazi ravno iz pakla,
prodavac mogle,
jedan od nepregledne gomile
i zato idi,
makni se,
nestani što prije,
zbog tebe hladno je,
hladno, a Sunce bi da sija.

©   Nevenka Savić Alispahić

 

 

MILKA VUKIC V. SRCE

 

Grci se srce raskomadano,

Krvlju rida-

Istu  usisava…
–

Neces puta zastranjena.

.

Grudi pucaju,

Disaj izdise,

Uzdah moli da stane…
–

Neprestaje,,,kuca I dalje.

.

Tup bol srce okiva

Strune ga u dusu uplecu…

Sad i nju urnisu.

–

Srce srcu srce zateze.

.

Stani srce,

Iskljuci sve uzde razuzdane,

Ropot moli da sagori…
–

Gura srce dalje…zivot jos traje

Milka Vukic V.

 

VUK TODOROVIC – Krasiš moje misli

Krasiš moje misli

U mom si stihu večnosti
U razdraganoj pesmi sunčanoj
Dolaziš sa melodijom mira
Moja godino svetla
Pa ti za mene sviraš

Krasis moje misli
sirenjem svojih krila

Plavo oko dubokog mora
Govoricu ti tiho tajne
Nikada nećeš čuti zatišje
Krotiću buru i valove

Krasiš moje misli
ubrzavaš mi disanje

Iz moje pesme iskrala se ona
Kada je čula moj poziv, moj glas
Svaka reč je kao dodir, kao spas
Osmeh njen srce slama

Krasiš moje misli
zvezdo sjajna

Dolazak nečeg mračnog
Što ljudi zovu tama
U dubinu toga mraka
Nikad nećeš kročiti

Krasiš moje misli
kad na tebe pomislim

Evo me večno dolazim
Evo me večno stojim i gledam
Kako srce svoje da ti predam

Evo me prilazim
U želji nikom da te ne dam
Evo me večno žurim
Svoje srce da ti predam

© Vuk Todorović