Огледало стварности – Петар Савић

Огледало стварности Из крајности у крајност, чарна и гнусна ова је стварност. Усред бескрајног броја звезда огледа се и она једна, већа од свих осталих, али мрачна и бледна. Ћутљиве су постале природне силе, сестра светлости одувек беше тама, под сјајем њеним су се скриле, сенке без трунке срама. Свет у разбијеном огледалу изобличене илузије … Настави са читањем “Огледало стварности – Петар Савић”


Огледало стварности

Из крајности у крајност,
чарна и гнусна ова је стварност.
Усред бескрајног броја звезда
огледа се и она једна,
већа од свих осталих,
али мрачна и бледна.

Ћутљиве су постале природне силе,
сестра светлости одувек беше тама,
под сјајем њеним су се скриле,
сенке без трунке срама.

Свет у разбијеном огледалу
изобличене илузије реалности,
где однео је враг шалу
у остатку стаклића стварности.

Само блед одсјај
у помраченој свести
даје наду на „рај“
спашава од лоших вести.

 

Љубав на једну ноћ – Петар Савић

Љубав на једну ноћ   Воли ме ноћас девојко из дечачких снова, љуби ме снажно, јако, буди ноћас само моја.   У правој љубави нема граница, живот постоји ради весеља, препусти се игри варница, буди ноћас моја остварена жеља.   Одреши чворове устајалих принципа, прескочи преко моралног прага,  дозволи страсти да те обасипа, буди ноћас … Настави са читањем “Љубав на једну ноћ – Петар Савић”

Љубав на једну ноћ

 

Воли ме ноћас девојко

из дечачких снова,

љуби ме снажно, јако,

буди ноћас само моја.

 

У правој љубави нема граница,

живот постоји ради весеља,

препусти се игри варница,

буди ноћас моја остварена жеља.

 

Одреши чворове устајалих принципа,

прескочи преко моралног прага,

 дозволи страсти да те обасипа,

буди ноћас само моја драга.

 

Рашири крила вечне слободе,

осети лепршавост тренутка,

нека те само осећаји воде,

буди ноћас само моја лутка.

 

Наша срца су унисона мелодија,

 чаробна врелина нас је опила

и месец од зависти руменије сија,

буди ноћас само моја мила.

 

Лебди у правцу магичних осећања,

 Пожели да не наступи нови дан,

нека ова ноћ буде вредна сећања,

буди ноћас на јави мој сан.

 

Mоја остварена жеља, драга,

моја лутка, мила, на јави мој сан,

сутра од нас неће остати ни трага,

јер сутра даље ја настављам сам.

 

Можда ће нам на праг чекања

трајна љубав обома једном доћ’,

али ноћас заустави сва надања,

јер ово је љубав на једну ноћ.

 

 

 

Неколико песама – Андреја Врањеш

  ПОСПАНИ У ЈУГОСЛАВИЈАМА Кад су мисли мишљења откривале, када смо оно што смо волели у сновима покушавали срести, када је све било толико прејасно, шта су мислили на сцени обмана, када је све што је било наше изгубило нас, када су једине наде биле жеље, да одемо загрљени богатством прошлости, у нека склоњенија сутра. … Настави са читањем “Неколико песама – Андреја Врањеш”

 


ПОСПАНИ У ЈУГОСЛАВИЈАМА

Кад су мисли мишљења откривале,
када смо оно што смо волели у сновима покушавали срести,
када је све било толико прејасно,
шта су мислили на сцени обмана,
када је све што је било наше изгубило нас,
када су једине наде биле жеље,
да одемо загрљени богатством прошлости,
у нека склоњенија сутра.

ПАРИСКИ ВИДИЦИ

Лепотом загледан,
Нотр Дам радује векове,,
Лувр отвара тишине,
Монмартр и Монпарнас,
боје слободу квадрила,
има ли овде ишта да светлост није,
весеље духа,
или да није тиха објава стила.
Настави са читањем “Неколико песама – Андреја Врањеш”

УТЈЕХА – Ђорђе Врањеш

УТЈЕХА Вријеме није лијек, осим за преварене, не може се ништа сакрити, што је већ једном лице увреде Сунцу показало. Тегли своје вреле ожиљке ушинути човјече, као просјак непланиране путеве, и не заборављај никада, да ти је патња највјернији друг, само зато што од свих бића, једино човијек труне у срцу. © Ђорђе Врањеш.

УТЈЕХА

Вријеме није лијек,
осим за преварене,
не може се ништа сакрити,
што је већ једном лице увреде Сунцу показало.
Тегли своје вреле ожиљке ушинути човјече,
као просјак непланиране путеве,
и не заборављај никада,
да ти је патња највјернији друг,
само зато што од свих бића,
једино човијек труне у срцу.

© Ђорђе Врањеш.

ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА – Латинка Ђорђевић

  ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА Не желим пукотине у нашем дружењу, нит пријатељско раме за плакање, нит последњу станицу свеске небеске. Мрвећи моје осмехе, нећу да правдаш дане умора и тескобе… Ствараш буку, Сахрањујеш поверење. Хоћеш мелемом горчине да рана зараста, Белосветски злотвор да ме вара. Зар не желиш да завист нестане у бело ткање … Настави са читањем “ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА – Латинка Ђорђевић”

 

ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА


Не желим пукотине
у нашем дружењу,
нит пријатељско раме
за плакање,
нит последњу станицу
свеске небеске.

Мрвећи моје осмехе,
нећу да правдаш дане
умора и тескобе…
Ствараш буку,
Сахрањујеш поверење.

Хоћеш мелемом горчине
да рана зараста,
Белосветски злотвор
да ме вара.

Зар не желиш да завист нестане
у бело ткање дана,
у налету
усијаних олуја
и пликова рана.

И срце би своје
сами прогутали,
кад спазе неког
да иоле вреди.

Спознам ту тајну врзиног кола,
све ми пометњу ствара…
Нејасне мисли
бистрим у сутоне снене…
Један трен, једна суза,
мрве моје драге успомене…

© Латинка Ђорђевић

 

JERUSALIM-Miroslav Krnjeta

Sveti grade mnogi narodi i tri vere ka tebi hrle, na tom putu Gospoda ljube i grle. Grad u koji dolaze puni vere i vizije, ti nisi iz ove dimenzije. Ti si centar sveta tu će gaziti božija peta, kamen postanka tu stoji čeka Gospoda vreme broji. Gospod je u tebi namestio stan da se … Настави са читањем “JERUSALIM-Miroslav Krnjeta”

Sveti grade mnogi narodi
i tri vere ka tebi hrle,
na tom putu Gospoda ljube i grle.
Grad u koji dolaze
puni vere i vizije,
ti nisi iz ove dimenzije.
Ti si centar sveta
tu će gaziti božija peta,
kamen postanka tu stoji
čeka Gospoda vreme broji.
Gospod je u tebi namestio stan
da se vrati na sudnji dan,
car Solomon je zidao hram
Davidov sin od Boga izabran.
Gutala te vatra,vojske te gazile,
mač te satra ali ti opstaješ,
čuvaju te nevidljive sile.

Zlatna vrata čekaju dolazak,
ustaće mrtvi sudićeš svima
dolazi novo doba i konačni izlazak.
Sa brda se molitva čuje
sa zida plača reči bruje
iz crkvi zvona zvone,
sve se uzdiže u nebesa putuje.
Crkva,džamija,sinagoga,
slave tri imena
Jahvea,Alaha,Hrista
jednog Boga.
Nad Jerusalimom univerzum blista
vazduh na sveto miriše,
od molitve sve drhti
ovde sve božanski odiše.

Tamna noć se pretvara u dan
svetlost pobeđuje ambis hladan,
ovde nema tame
svetliš u sred mraka,
osvetljavaš put Avrama
kojim je vodio do oltara Isaka.
Bez očiju te vide
duša ih vodi osećaju te,
srce može da te nađe.
Duhovno slepi te ne vide
ne gledaju u srce
put kojim se ka tebi ide.
Sa krsta si ispratio Božijeg sina
da se vaznese do nebeskih visina,
sa Golgote je krst osvetlio svet
i stigao u Rim.
Moje misli,molitve
putuju u sveto mesto
Jerusalime ti si Božiji presto.
Duša mi treperi od liturgija
slika osećaj Jerusalima prija,
sveti grade ti si kuća
iz koje dolazi Mesija.

CRVENE VODE

Dok smo bili dve srebrne ribe U vreme bistrih voda tek izviruće ljubavi Srebrnih kosa oboje već Tuđem Ljubila sam ti nesrećne i nežnosti gladne oči Takve su bile tad Dok smo plivali mendrima razdvojenih života Bezglasni…   …I kad si progovorio suvišnom rečju Kojom se nalazi izgovor gde ljubav nalazi način Prestao si biti … Настави са читањем “CRVENE VODE”

Dok smo bili dve srebrne ribe
U vreme bistrih voda tek izviruće ljubavi
Srebrnih kosa oboje već
Tuđem
Ljubila sam ti nesrećne i nežnosti gladne oči
Takve su bile tad
Dok smo plivali mendrima razdvojenih života
Bezglasni…
 
…I kad si progovorio suvišnom rečju
Kojom se nalazi izgovor gde ljubav nalazi način
Prestao si biti moj (o)suđeni nasušni
Jer postala sam ti grešna i skrivana
Daleko od bistrika s početka
Potopljena u mulju strasti
Između ljubavničkih nagona
I supružničkog kajanja
 
Takvu
Tražio si me periodično i na kratko
Samo kad ti zauzdan vilenjak pod pupkom poludi
I poželi da se poigra slobode
Crven
Od tvog prolaznog mužjačkog žara
I mog neprolaznog stida ljubavnice
Ženke
 
Nevoljena
Nisam te mogla više voleti
Ni ne voleti
Očajna
Odgrizla sam svoje srcasto levo peraje
Da ne zaplivam ponovo za tobom
Potonula
Čekam
Da protekne dovoljno vode i vremena
Da zaboravim i izronim u novu ljubav
A vode teku
I teče vreme
I nikako da mi iz pamćenja protekneš
 
copyright © Nena Miljanović

PUT BOLA-Miroslav Krnjeta

Na put bola rano se kreće od detinjstva točak se okreće nisi svestan kuda ploviš bacaš kompas i oluje loviš. Povređuješ voljene, nasrćeš na komšije, bes ti teče kroz vene otrovniji si od najcrnje zmije. Postaješ soliter u nizu prodaješ dušu trotoaru tražiš cilj a nisi ni blizu vrtiš se na urbanom repertoaru. Vreme nemilosrdno … Настави са читањем “PUT BOLA-Miroslav Krnjeta”

Na put bola rano se kreće
od detinjstva točak se okreće
nisi svestan kuda ploviš
bacaš kompas i oluje loviš.

Povređuješ voljene,
nasrćeš na komšije,
bes ti teče kroz vene
otrovniji si od najcrnje zmije.

Postaješ soliter u nizu
prodaješ dušu trotoaru
tražiš cilj a nisi ni blizu
vrtiš se na urbanom repertoaru.

Vreme nemilosrdno teče
srce postaje beton,
nemaš milosti savest ne peče
puziš prljavim ulicama
postaješ ulični piton.

Upijaš grehove asfalta
ranjavaš mladost,ljubiš poroke
sve zbog besa,revolta
zlo ulice jedeš za obroke.

Kad dođeš na vrh jarbola
daviš se u magli smoga
duboko si zagazio put bola,
nemaš kompas toneš lica čađavoga.

Реч коју је Лидија Ужаревић изговорила на комеморацији Радослава Раце Вукојичића

Реч коју је Лидија Ужаревић изговорила на комеморацији Радослава Раце Вукојичића 19. фебруара 2019. године у Белој сали КЦК у Крушевцу Поштована породицо, фамилијо, колеге, пријатељи…   Много сам тужна зато што у овом тренутку стојим на сцени Рацине и наше Беле сале и читам ове реченице. Били бисмо  најсрећнији на свету да се нисмо … Настави са читањем “Реч коју је Лидија Ужаревић изговорила на комеморацији Радослава Раце Вукојичића”


Реч коју је Лидија Ужаревић изговорила на комеморацији Радослава Раце
Вукојичића 19. фебруара 2019. године у Белој сали КЦК у Крушевцу

Поштована породицо, фамилијо, колеге, пријатељи…

 

Много сам тужна зато што у овом тренутку стојим на сцени Рацине и наше Беле сале и читам ове реченице. Били бисмо  најсрећнији на свету да се нисмо окупили овде – овим поводом. Тужна би била, као и ви, да се и не опростимо достојно, како доликује, од нашег Раце.

Много је разлога.

Раца је отишао уочи  27 рођендана наше куће, Културног центра, закорачивши у 57 годину живота, а радни однос засновао је у Дому омладоне 1987. године. Случајност или не – не знам, али знам да је ова установа, као и Дом омладине, била његова друга, а понекад и прва кућа.

Један број нас, овде присутних, своје тинејџерске дане проводио је под кровом Дома омладине, испуњавајући снове, жеље, љубави, незнајући да ћемо постати његов део, као и део данашње Установе. Раца је то знао од самог почетка, али и до краја, јер је крај његовог животног века уједно и крај његовог радног века. До самог одласка био је предан послу који је обављао. Настави са читањем “Реч коју је Лидија Ужаревић изговорила на комеморацији Радослава Раце Вукојичића”

SRNA – Dejan Ivanović

Dolaziš s prolećem, da kitiš prirodu u sjajna ruha i nove šarene odore, Persefono … Izgubljeno stado čuje se u planini, duboko, bije zvono, iznemoglo i dokono; Sunce preleti preko livada i polja, žestoko, tek da probudi uplašenu srnu, zrakom što zapali joj oko. Od pogleda u tamne oči srne, reč u grlu zastane, srce … Настави са читањем “SRNA – Dejan Ivanović”

Dolaziš s prolećem,
da kitiš prirodu u sjajna ruha
i nove šarene odore, Persefono …
Izgubljeno stado čuje se u planini,
duboko, bije zvono, iznemoglo i dokono;

Sunce preleti preko livada i polja, žestoko,
tek da probudi uplašenu srnu,
zrakom što zapali joj oko.
Od pogleda u tamne oči srne,
reč u grlu zastane, srce zanemi i otrne …

Trčala je ucveljena mala srna,
kroz planinu uplašena, kao pomahnitala;
Dok je nije mesečina zagrlila,
pod snežnim vrhovima, međ stoletnim kedrovima;
Skrivena za oblacima, zaspalu u visinama.

Pesma objavljena u zborniku kulturnog udruženja

Zlatna reč – Srpska kruna iz Beča, za 2018. godinu