Добродошли!
Plašila me noć koje se ne sećam ili se ne poznajemo dovoljno. Njena tragična nadmoć i posebnost, taman se dogodi; da mračne faze prikrivam sanjarenjem, dubokim disanjem i motivišućim rečima . Kako ću smoći snage da prestanem sa ovim pisanjem na kolenima? Kažeš jutro, ali ja ne znam šta je jutro. Poželiš mi laku noć … Настави са читањем “NOĆ NE ZNA ŠTA JE JUTRO – Dejan Ivanović”
Plašila me noć koje se ne sećam
ili se ne poznajemo dovoljno.
Njena tragična nadmoć i posebnost,
taman se dogodi; da mračne faze
prikrivam sanjarenjem, dubokim
disanjem i motivišućim rečima .
Kako ću smoći snage da prestanem
sa ovim pisanjem
na kolenima?
Kažeš jutro, ali
ja ne znam šta je jutro.
Poželiš mi laku noć a ja pišem još,
malo, ma samo još malo;
dobro, ako već ideš, idi
ali prerano odlaziš u tu noć, duboko
da joj se bestidno predaješ …
Eh da mi je da ponovo sanjam iste one odsanjane snove što me davno budiše u zoru dok slavuji svoje pesmu poje. Eh da mi je da ponovo vidim ista ona brda i doline šapat vetra u kosi da čujem na poljima moje domovine. Eh da mi je samo da se vratim na trenutak bar … Настави са читањем “EH DA MI JE – Milovan Petrović”
Eh da mi je da ponovo sanjam
iste one odsanjane snove
što me davno budiše u zoru
dok slavuji svoje pesmu poje.
Eh da mi je da ponovo vidim
ista ona brda i doline
šapat vetra u kosi da čujem
na poljima moje domovine.
Eh da mi je samo da se vratim
na trenutak bar u snove svoje
pa da čujem dal’ slavuji i sad
iste pesme u svitanje poje.
Milovan Petrović
Pogledajte slike na Fejsbuku У Дому СПС-а у Ћићевцу, 8 марта 2019. године у 17:00 сати, организован је традиционалан коктел за даме уз одличну поезију песника из Крушевца, Ћуприје, Параћина и Ћићевца и савршену музику музичара из Ћићевца. Организацију целе манифестације на својим плећима изнео је општински одбор СПС-а из Ћићевца и његов председник Боривије … Настави са читањем “Дамама у част поезија за 8 март 2019. – Ћићевац и Крушевац”
Нешто раније, у попoдневним часовима, 8. марта 2019. године у 16:00 сати, у Градском одбору СПС Крушевац, организован је пријем за чланице Социјалистичке партије Србије на коме им је председник ГО Владимир Тасић честитао 8 март – Дан жена. У част дана жена једна од најактивнијих чланова СПС Мирјана Бутковић, приредила је простору Градског одбора СПС Крушевац изложбу лутака које сама израђује по сопстевним креацијама. Дамама су своје стихове посвећене женама поклонили крушевачки песници Љубодраг Обрадовић, Ратко Тодосијевић Баћа и Мирослав Мића Живановић. На крају програма приређен је пригодни коктел, а дамама је Горан Ћирић, секретар ГО СПС-а Крушевац уручио пригодне поклоне…
Настави са читањем “Дамама у част поезија за 8 март 2019. – Ћићевац и Крушевац”
ЗАБОРАВ Не обилази градове без река, то је као да обилазиш станове без књига, као да пролазиш улицама без жагора, градови који немају реку немају никакав излаз, у таквим градовима залазак Сунца изгледа као шала, превара за око. Посетио сам једном један такав град, из њега сам отишао празан, за слободу сусретања, отишао сам уморан … Настави са читањем “5 песама – Андреја и Ђорђе Врањеш”
ЗАБОРАВ
Не обилази градове без река,
то је као да обилазиш станове без књига,
као да пролазиш улицама без жагора,
градови који немају реку немају никакав излаз,
у таквим градовима залазак Сунца изгледа као шала,
превара за око.
Посетио сам једном један такав град,
из њега сам отишао празан,
за слободу сусретања,
отишао сам уморан од празнине,
доћи у град који нема реку је толико промашено,
као волети жену без осмеха,
посетио сам једном један такав град,
када сам из њега изашао,
заборавио см његово име.
ВИШАК
Кад касно схватиш закасниш,
кад на време схватиш,
можеш без радости остати,
награђени су они који никада не схвате,
њима је време вишак у простору среће.
КАКО СТИХОВИ ПЕСНИКЕ ПРЕПОЗНАЈУ
сестричини- Јулији
,
Ако можеш угледати радост ватре,
ако препознајеш старост као замор,
ако се заљубиш у невидљиво,
у невољама ако запажаш сличности,
ако у еху чујеш продужену утеху,
ако пред силом у светло се склањаш,
ако можеш на време да приметиш,
биће ти јасно како стихови песнике препознају.
РАДОСНЕ ЛЕПОТЕ
другу Панђулету
Између мене и тебе,
између нас,
постоји мали јаз,
којег прескочи и буба мала,
ја и ти смо лихт и тегет плава,
истог зова исти везник,
радосне лепоте,
сликар и песник.
© Андреја Ђ. Врањеш
ЖЕНА
На праг моје осамљености,
долази сваке ноћи двогласна,
као да је сестра вјетровима.
По дану ме прогоне очи,
које је виде свукуд засијану.
Зашто ми снове рачунаш у радно вријеме?
кад ти је јасно да у касне сате,
у посјету примам једино забораве.
© Ђорђе Врањеш
Kako sam strašno pao niz obraz suza pada, ne mogu da ustanem zbog rana i jada. Ležim gledam u plafon ne želim druga ni voljene, muke lete iznad mene nadvijaju se crne sene, zbog duše slomljene. Misli mi ne daju mir briga um pritiska, nemir dušu bode, tonem u duboki vir povlače me tamne vode. … Настави са читањем “SVETLO SVICA-Miroslav Krnjeta”
Kako sam strašno pao
niz obraz suza pada,
ne mogu da ustanem
zbog rana i jada.
Ležim gledam u plafon
ne želim druga ni voljene,
muke lete iznad mene
nadvijaju se crne sene,
zbog duše slomljene.
Misli mi ne daju mir
briga um pritiska,
nemir dušu bode,
tonem u duboki vir
povlače me tamne vode.
Duboka me ščepala kriza
sve me više nagriza,
borim se da izađem iz kuće
postaje nepodnošljivo vruće.
Šetam gušim se od straha
osećam tlo mi izmiče
ostajem bez daha.
Prolazi vreme,pada noć,
ljudi prolaze pored mene,
koga da pitam za pomoć
svi oni nose svoje breme.
U trenutku nateže krize,
ugledah pored puta
malo svetlo koje luta,
mali svitac leti meni
nikuda ne žuri.
Baš sada da naleti na mene,
potpuno smo sami
oseća život u meni vene,
on me noćas razume u tami.
Veći sam od svica
ali izgubio sam svetlo
a on mali tako snažno blica.
Kako mala stvar
malo božije stvorenje,
vrati čoveku žar
probudi želju za spasenje.
Mala iskrica u noći
šapuće da ima pomoći.
Gledam u zvezde
osećam izlazim iz dubine
noćas neko o meni brine.
Nisam potonuo ipak života ima
osećam te gospode,
ti si nade nadolazeća plima.
Nestaje umna tamnica,
hvala ti bože što si poslao svetlo
kroz malenoga svica.
Slike na Fejsbuku
ЖЕНАЖена је суза распуклау освит јутра, са теломсазданим да пламти.Жена је река која не пресушује,вечно лепа и вечно млада,увек нуди оношто не може дати. Жена је драгуљ блистав,насмејани отров слатки,вечна тајна и сјајни заборав,у ноћима врелим и кратким.© Љубодраг Обрадовић
ЖЕНА
Жена је суза распукла
у освит јутра, са телом
сазданим да пламти.
Жена је река која не пресушује,
вечно лепа и вечно млада,
увек нуди оно
што не може дати.
Жена је драгуљ блистав,
насмејани отров слатки,
вечна тајна
и сјајни заборав,
у ноћима врелим
и кратким.
© Љубодраг Обрадовић
Настави са читањем “Срећан 8 март – ЖЕНА – Љубодраг Обрадовић”
Ne znam, možda je teško shvatiti koliko su čekanja tihi otrovi možda je teško razumjeti kako je lako čekajući živ umrijeti. Doista ne znam, od onih sam koji su upoznali dvorane čekanja i široke hodnike tihih nadanja i njih, njih razumijem. Možda ćeš, ako i sam kročiš tim istim dvoranama i hodnicima moći da razumiješ … Настави са читањем “Ne vraćaj me na čekanja”
Ne znam, možda je teško shvatiti
koliko su čekanja tihi otrovi
možda je teško razumjeti
kako je lako čekajući živ umrijeti.
Doista ne znam, od onih sam
koji su upoznali dvorane čekanja
i široke hodnike tihih nadanja
i njih, njih razumijem.
Možda ćeš, ako i sam kročiš
tim istim dvoranama i hodnicima
moći da razumiješ što smatram
da je beščutno srce tvoje.
Ne razumijemo se, nismo iste cipele nosili
i tome se ne čudim više
ali te molim, ne, preklinjem te
ne vraćaj me više nikad na čekanje.
© Nevenka Savić Alispahić
( 2017. )
Osvane dan kada se više ništa ne čeka dan u kojem je sve kristalno jasno i spreman si da živiš umjesto što čekaš baš ovaj tren, baš sad jer onaj od maloprije je već postao prošlost a onaj što dolazi, može i da ne dođe. Osvane dan kad pobacaš stare kapute pocijepaš brižljivo čuvane požutjele … Настави са читањем “Dan bez čekanja”
Osvane dan kada se više ništa ne čeka
dan u kojem je sve kristalno jasno
i spreman si da živiš umjesto što čekaš
baš ovaj tren, baš sad
jer onaj od maloprije je već postao prošlost
a onaj što dolazi, može i da ne dođe.
Osvane dan kad pobacaš stare kapute
pocijepaš brižljivo čuvane
požutjele karte s davnog putovanja
i one ulaznice iz onog bioskopa
u koji odavno ni ne zaviruješ.
Osvane dan kad pred sobom stvoriš
ogromno brdo pocijepanih uspomena
uzmeš kutiju starih, s razlogom čuvanih šibica
izvučeš jednu, zapališ, kutiju dodaš gomili
koju zatim potpališ šibicom koja već peče prste.
Brzo, sve što je izgledalo neprolazno
sve što je djelovalo kao znak za čekanje,
čekanje ničega,
brzo, vrlo brzo, halapljivi plamen pretvori u pepeo
i nema ga mnogo, šačica tek, dječija.
Prospeš pepeo u vjetar, okreneš se i odeš
u ovaj tu i sad tren
u ovo sigurno između u kojem je sve moguće
i sve nemoguće
i živiš,
i dišeš,
i rizikuješ,
ali se ne vraćaš, ne čekaš i ne mučiš sebe
pravdajući se vječnošću.
Vječnost, to je za rijetke,
i ne bira ih čovjek, bira ih vječnost sama.
Osvane dan kad prihvatiš ono što i znaš,
tren koji je upravo prošao, ne vraća se
taman ga dovijeka čekao
dovijeka gledao u vrata koja se ne otvaraju
razmišljajući kako će baš sutra da se otvore
i na njima se pojaviti čekano.
Prošli tren, sigurno neće otvoriti vrata.
a sutrašnji, znaću tek sutra, čemu ga čekati
ako treba da dođe to što bi se čekalo
u tom sutra što dolazi, ili ne dolazi,
uzalud je sad sanjati i uzalud je ubiti trenutak
zarad nesigurnog čekanja nečega što
i može i ne mora, i ne može i moglo bi
da se dogodi.
I nisi manje sanjar, i nisi manje čovjek
samo se probudiš i znaš – čekao ne čekao
sviću nova jutra, nove se zore na istoku bude
sa nama ili bez nas, rijeka proteče svoj put
vjetar ispiše svoje priče dok ih vrijeme čuva
gledajući kako kraj njega život promiče.
Jednom je negdje rekao neko;
“čekanje bi ubilo sanjara”
vjerujem da je rečeno od nekog negdje nekad
čuo, zabilježio i naučio da samo budala
dovijeka čeka ono što prođe ili ono što treba da dođe.
Osvanu jutra, osvane dan
sa njim se probudi isti lik, ista budala
isti sanjar i ista luda
jedino ništa i nikog ne čeka više
baci pogled na najmilije oči
jedino njih sa sobom nosi
u ovom trenu u ovom sada
a sutra, sutra ko zna, o tome ću
kad ponovo bude sada.
Adio sad, možda se opet sretnemo nekad
a da se nismo nigdje čekali nikad.
© Nevenka Savić Alispahić
( 2015.)
Sve svoje ostavljam zemlji u koju sam nekad samo se kleo. Sve svoje, ostavljam jadu, koji me uze kad tebe sam sreo. Moje će telo da bude hrana nekome cvetu što cveta,žut. Moje će meso da bude snaga, tom bednom crvu što traži put. To oko moje, sanjivo plavo, umesto vrana nek vadi žud, da … Настави са читањем “Testament – Nenad Đekić”
Sve svoje ostavljam zemlji
u koju sam nekad samo se kleo.
Sve svoje, ostavljam jadu,
koji me uze kad tebe sam sreo.
Moje će telo da bude hrana
nekome cvetu što cveta,žut.
Moje će meso da bude snaga,
tom bednom crvu što traži put.
To oko moje, sanjivo plavo,
umesto vrana nek vadi žud,
da još jednom ugleda lice
Anđela zbog kog, bio sam lud.
Jedino srce ostavljam tebi,
u njemu uvek imaćeš dom,
jer ti već dugo stanar si njegov,
čuvaj ga, da se ne naseli zlom.
A dušu grešnu, ostavljam sebi
da mogu nekad poleteti s njom.
Da tebi dođem i milujem nežno,
znaćeš da tu sam, al’ zvaćeš me snom.