www.poezija.rs

ЈЕДНА СУЗА

Не желим пукотине
у нашем дружењу,
нит пријатељско раме
за плакање,
нит последњу станицу
свеске небеске.
Мрвећи моје осмехе,
нећу да правдаш дане
умора и тескобе…
Ствараш буку,
Сахрањујеш поверење.
Хоћеш мелемом горчине
да рана зараста,
Белосветски злотвор
да ме вара.
Зар не желиш да завист нестане
у бело ткање дана,
у налету
усијаних олуја
и пликова рана.
И срце би своје
сами прогутали,
кад спазе неког
да иоле вреди.
Спознам ту тајну врзиног кола,
све ми пометњу ствара…
Нејасне мисли
бистрим у сутоне снене…
Један трен, једна суза,
мрве моје драге успомене…

© Латинка Ђорђевић

ШТА СМО МИ?

Питање од једног цента, или од милион долара ?
Ко смо Ми ? Постоји ли икаква паралела за то – Ми ?
Не, Ми не постојимо, Ми смо нико, Ми смо ништа.
Нема паралеле у нашим малим свемирима.
Нема фреквенције коју емитује пулсар
сипајући по нама прах звјезданих честица.

Ми – Ми дакле, не постоји.
Постојиш Ти и постојим Ја.
Два засебна свемира, двије засебне фреквенције.
Два засебна пулсара.

И ако те некад икад, неко било ко, буде питао
да ли смо се познавали, ко сам, што сам,
ко смо, што смо, да ли смо или нисмо,
немој да се устручаваш рећи – ништа смо.
Странци. Мање од тога. Несусрет. Несклад. Нула.

Ако те буду питали ко сам, кажи истину – не знам,
никад нам се нису укрстили ни путеви ни пулсари.
И не питај се шта смо Ми. Ми је ријеч која повезује.
Повезује двије тачке, два свемира, двије звијезде,
повезује два људска бића у разноразним везама,
повезује пријатеље, непријетеље, знанце, чак и странце.

Ми – ми смо – ништа.
Ако те буду питали ко сам, реци,
мора да је прашина вјетром ношена
из неке пустиње случајно ту на мој пут пала.
Отреси ципеле и крени даље, прашина пустиње
само једном нам на пут падне.

Одмахни руком шта год да питају
реци да не знаш о чему причају,
само истину кажи, слободно, залуд не лажи
никад се срели нисмо, никад се срести и нећемо
никад истом страном свијета нисмо ходали
нити смо икад мислима се негђе сусрели
док смо под истим небом плавим
случајно на неком облаку одмарали.

Нисмо, Ми, ми нисмо под истом капом небеском
и нисмо из исте галаксије, из истог универзума. Нисмо.

Шта смо онда ми ? Ништа.
Ми повезује, Ми обавезује, Ми спаја,
Ми је дио најљепших свјетских чуда.
Да ли смо, онда, ми дио тог – Ми ?
Ко смо ми, шта смо ми, да ли смо ми ?

Ми смо нико, ми смо ништа, ми нисмо.
Ми смо статистичка грешка.
Заблуда. Опсена. Илузија.
Не троши ријечи залуд да објашњаваш – ништа.
Одмахни руком и као да растјерујеш рој
досадних мушица, пођи својим путем
ка свим својим – Ми.

Ово је блуз који је већ у првој ноти
обојио пјесму бојама кошмарног сна,
блуз неког другог времена, неког другог свемира.
Блуз је живот. Живот је истина. Истина је Слобода.
Слобода је Бесконачност. Инфинитѕ.

Блуз није заблуда, није опсена, није илузија.
Блуз је душа. Ту се сусрећу све ноте једне пјесме.
Тебе нисам срела нигђе. Нисмо се ни упознали ни препознали.
Ето, то смо. Ништа смо. Далеки универзуми.
И никад, баш никад се не питај ништа,
када те неко ико, било ко, буде питао;
А шта сте ви …?
Нема Ви, нема Ми.
Само блуз који је исписао сам себе.
Усамљени блуз тишине.

© Невенка Савић Алиспахић

Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.

Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.

Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.

А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.

Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.

Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.

Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.

© Драгојло Јовић

БОЖЕ

Боже, дај ми срце лавље
и душу велику к’о православље
да сећање ме не боли
и да срце опет воли,
да не мрзи и не суди,
да зло семе у мени не буди,
кад се оно својски труди
да злотвору опрости
и ником не напакости.

Боже,дај ми очи Христове
да опростим возове,
пијаце и мостове,
бомбе и ракете
и људе што беху
несрећне мете,
Милицу и Сању
и све пале анђеле,
дечје уснуле главе,
војнике и хероје
што на небу сузе броје,
Косово и Кошаре,
цркве и манастире.

Да опростим им земљу своју,
родну груду и колевку моју,
напаћену, крвљу напојеном,
плачом мајки надојеном.
У пролеће место цвећем
ливаде јој бомбама посуше,
црним птицама небо прекрише,
челичним „анђелима“ зло разнеше,
смрт у пролеће сејаше
и децу нам из сна пробудише.

Боже,дај ми мир
и снагу да наставим даље
и ову песму којом срце
поруку шаље
да се Србин не предаје
и вековима на огњишту опстаје,
док је вере да и он траје
и да све од себе даје,
сваком пружа своју руку
и подноси сваку муку.

Боже, помози мом народу
у малом Ноевом броду
да се сложи, обожи и умножи
и да памти своје претке
к’о иконе ретке,
свој крст к’о Божји прст,
своју славу,ратове и историју
и поносну земљу своју
и јунаке све на броју.

© Данијела Јевремовић