Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2018. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs
UPAMTI DOBRO
Danima je
razmišljala šta bi trebalo da preduzme i
živi drugačije.
Dugo je osećala maglu pred očima
i neki neobjašnjivi muk u grudima.
Odlazila i lekarima,
hranila se zdravo,
šetala i odbacivala crne miisli
što dalje iz vidokruga.
Ipak, ipak, mali crv sumnje
pogledao ju je pravo u oči
i otpevao :
” Dani su ti odbrojani.”
To je bilo ono najteže;
ma ko da je to rekao, ali ON?!
Lupila je vrata svesti,
zatvorila glavu jakim okovima i ..
spremila mali ranac
sa najneophodnijim stvarima.
Odlučila je :
“Idem do mora!
Nikada ga neću videti ako sada to ne učinim!”
Da, stopirala je,
vozila se u zaprežnim kolima…
snalazila se onako kako joj nikada nije bilo na pameti
da je moguće.
Ugledala je more!
Sela je na plažu,
posmatrala,
ubrala, usput, koju smokvu ili narandžu.
Plavetnilo vode i neba delovalo je bajkovito.
Zaspala je i probudila se tek sledećeg dana.
Tada je krenula polako
ne obraćajući pažnju na vreme.
Opet bi iskidala koju voćku,
pila vodu na gradskim česmama,
Potopila bi noge do kolena u more,
zatim ih ugurala u pesak,
legla i posmatrala dugokrile ptice.
Ništa joj nije bilo ni dosadno, ni teško.
Moram priznati,
malčice se iznenadila
kada je shvatila da je i jesen na odlasku.
Izvukla je debelu duksericu iz ranca i
našla udobnu pećinu.
Da ne opisujem dalje:
ovo je bila najsrećnija godina njenog života.
Da, godina.. I još dosta sličnih nakon nje.
Samo se jednom usudila da potraži crva u tamnoj strani mozga;
upitala ga je oprezno:
“rekao si da su mi dani odbrojani..kada je zadnji?”
On je odgovorio ozbiljno:
“Upamti ovo:
Svakome jesu odbrojani,
ali koliko ih je,
ni pretpostaviti niko ne može.
Zbogom, draga, ŽIVIŠ ZAISTA!”
Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2017. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs
ALO BRE, JAVI SE!
Mogla
bih da udam kćer
i napravim raskošnu
provalu oblaka u pustinji
s visokim štiklama
na njenom venčanju
Ne želim da me maze 72
nevina momka
već jedan dobar čovek
nek pruži ruku
i prati me kao zmaja na nebu
Neću
da spakujem eksere i aceton
u ranac
samo da bih besplatno
odavde odletela
Treba
pošteno kupiti kartu
nalakirati nokte
i napiti se k`o majka
na jeftinom letu na jug
sakriti se od sunca i od mora
u dubini kafića na plaži
u Crnoj Gori
gde muške butine
ostaju na izgled mirne
jedva s mukom
dok vazduh vibrira od tog napora
i planine se ne usuđuju
da krenu
bez njihove dozvole
a smokve, grožđe i neobrijani kivi
mame novog Karavađa
da umoči četkicu u boju
Напомена: ПЕСМА ГОДИНЕ за 2016. годину по избору уредника сајта www.poezija.rs
Спасоје Ж. Миловановић
СА МНОМ СЕ НЕ ПРИЧА ТАКО
може се рећи било шта и кад то нема смисла барем не за мене али са мном се не прича тако
ја сам плодан мушкарац евнух животиња како се хоће и чиним све и било шта али са мном се не прича тако
слабашне истине просте истине туга за једне лудост за друге ко још очекује вечност у сред борбе прса у прса на нож на зуб али са мном се не прича тако
заиста заиста ти кажем ово је јутро као ти женски крикови и брашњаве речи дечији гласови у збору шта си шта си то од себе учинио и коначно разумем јова али са мном се не прича тако
и ово што ти стављам у уста није ни нафора ни вино ни мобилни телефон ово ја плодим твоје речи или ме свемоћно прождри али са мном се не прича тако
У мрачну ноћ
Тоне уснули град
Улице гладне и неме
Тумарају и траже људе.
А где смо сада ми?
Где смо се дели
Од чега смо се скрили
Или смо ћутећи, тек нестали.
А где су сада они?
Господари света и планете
Што бомбама убише сунце и земљу
У утруби мајке тек зачето дете.
Сад нам је кожа тесна
А до јуче смо много хтели
Имасмо хиљаду жеља
А нисмо, нисмо смели.
Остала је само једна
Велика и вредна
Да живот траје за сутра
Да гледамо нова јутра.
Последња опомена је стигла
У памет се човече мали
Живот што су ти свевишњи дали
Поштуј и чувај, са злом се не шали.
И док уснули град
Све дубље тоне у сан
Улице и тротоари
Зграде и облакодери
Тишином болном јече.
А сваки нови дан
Слави се као година цела
У реду на плочнику
Човек оставља траг
И коначно озбиљно схвата
Да бахатост је однео враг.
А села наша пуста и празна
Пуним плућима и даље дишу
Оловку и папир сада спремају
Да нам последњи позив напишу.
Да тамо још нас чека
Родна кућа и криви плот
Колевка стара, оџаклија и сач
Ваздух, вода и њива родна
А ниоткуд не вреба невидљиви мач.
Још није касно за последњи чин
Да се коренима врати одбегли син
Срећу у родном гнезду да тражи
У свету туђем све смо видели
Тамо душе нема, све су само лажи.
Величину мора схватимо тек када се нађемо између двају плавих бескраја неба и воде. У пустињи лепоте изгледамо смешно минорни или тужно немоћни. Само они који се овом пространству животом приклањају препознају разлику између себе и мора. Ову истину би требало спознати да се пролазни не узносимо.
Да, лепо је сећати се лепих догађаја. Данас ме је мој пријатељ Зоран Јовановић на Фејсбуку, једном фотографијом подсетио на пети СУПЕС, један изварендан песничко-ликовни догађај из 2009. године. Једна фотографија може само да подсети на догађај и подстакне сећања. Али како сећање полако бледи и губи се, не може да га дочара у потпуности. Али запис о том догађају и педесетак фотографија, то је већ права ствар, за обнављање меморије. Зато је ред је да запис и фотографије о СУПЕСУ 2009 поделим са Зораном, песницима коју су се дружили тог дана у Етно кући Слободана Стојановића и наравно са свима Вама које поезија привлачи.
U predivnom ambijentu Etno kuće u Žabaru 09.05.2009. godine, održani su V susreti POEZIJASCG . Druženje pesnika realizovano je u okviru manifestacije FEDRARO (festival dramnskog amaterizma Rasinskog okruga) koji se tradicionalno već 13 godina održava u Trebotinu i Žabaru.
Na petim susretima pesnika POEZIJASCG proglašeni su najbolje pesme u takmičenju za PESMU 2008. godine. Prvo mesto osvojila je Gordana Knežević sa pesmom *VREME JE*, drugo mesto – Svetlana Biorac Matić sa pesmom *UMESTO PREGOVORA*, a treće Mile Tešanović sa pesmom *PUSTI RODJENA*.
Po mišljenju posetioca sajta najbolja je pesma *SRPSKI POLITIČAR* koju je napisao Miodrag Jakšić
Slika za uspomenu na V susrete
Trenutak za sećanje – 09.05.2009. godine u 16:22
Gordana Knežević – dobitnik nagrade za pesmu 2008 godine
VREME JE
Kao izmaglica
obavijena svilenkastom
koprenom sna
trajem u prostoru
ne zavaravajući se više
da mogu kad hoću
sa tvog dlana liznuti
zeleni izvor tišine
Postojim nesmotrena
kao misao
i neprisutna i hitra i svirepa
i mazna
nepopravljivo uporna
na vetrometini pokislog
prvog zaloga usamljenosti
Владимир Тасић – члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ
Пре годину дана, (27.03. 2020. године) преминуо је Владимир Тасић. У петак, 16. априла 2021. године у Крушевачком позоришту, у организацији породице Тасић и ХУ “Мајка Јевросима” одржано је вече посвећено Владимиру Тасићу. Говор је одржао Бранислав Бане Карајовић, који је прочитао и телеграм Милутина Левића, док је Мирослав Мића Живановић – члан извршног одбора Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ, поетски заокружио програм, а присутнима се на крају обратио и захвалио Милутин Тасић, син Владимира Тасића. У току вечери приказан је документарни филм “Владимир Тасић, адвокат и ЧОВЕК“ аутора Јелене Ђорђевић.
ФИЛМ РЕАЛИЗОВАЛИ
Обрада звука: Владимир Петровић
Текст читали: Небојша Вранић и Јелена Ђорђевић
Камера и монтажа: Иван Јочић
Фотографија: Милан Панић
Графичка обрада: Јелена Ивановић
Коришћена архива: Новине Победа, Телевизија Јефимија, РТК Крушевац, Културна дешавања Крушевац, Лична архива Љубодраг Обрадовић и Марко Вишњић, Фото архива породице Тасић
Аутор филма: Јелена Ђорђевић
Март 2021.
Присутнима су се обратили: Бранислав Карајовић, Мирослав Живановић и Милутин Тасић
Извор – РТК КРУШЕВАЦ
Извор – РТВ ПЛУС КРУШЕВАЦ
За 16.04.2021. у Крушевачком позоришту у 19:00 сати, у организацији породице, заказано је вече посвећено сећању на Владимира Тасића.
Права је прилика да се посетимо на његово стваралаштво у области поезије, коју је изузетно волео. Био је иницијатор штампања бројних поетских књига, а ја ћу навести само неке: DA LI SANJAM – Ksenija Aleksić;ОСМЕХ ЖЕНЕ ЕЛИКСИР ЖИВОТА – Градимир Карајовић иМИРИС ДУШЕ – Стефан Кнежевић.
DA LI SANJAM – Ksenija Aleksić
ОСМЕХ ЖЕНЕ ЕЛИКСИР ЖИВОТА – Градимир Карајовић
Влади Тасићу
Дивна ноћ на земљу се спушта, звезде се мале пале… Међу њима једна је нова, тако сјајна попут бисера…
Према небу, према сјајној звезди, сав у белом један анћео пролети једна душа путује до Бога то је душа председника мога
Све си рекао на растанку с нама: Када будем умро ви не тугујте, само програм партије ви сачивајте. Ко се роди тај мора умрети, место суза, црвени каранфил ми ставите…
На гробу ти палим свећу, задњи пут те поздрављам… Нек ти земља буде лака, љубави те Божјој остављам.
Наравно, било је и других књига поезије чије је штампање омогућио Владимир Влада Тасић својим ангажовањем. Поменућу књигу ПЕСМЕ – Драгољуба Миладиновића Дадија.
Промоција књиге поезије Драгољуба Миладиновића Дадија под једноставним насловом ПЕСМЕ одржана је у суботу 21 маја 2016. године у Галерији Милића од Мачве у оквиру манифестације *НОЋ МУЗЕЈА*, који традиционално организује и Културни центар Крушевац. Књига је ових дана изашла из штампе, а приредио ју је Владимир М. Тасић. Издавач књиге је Арт клуб СПС-а Крушевац у сарадњи са Историјским архивом из Крушевца и Удружењем песника Србије – ПоезијаСРБ. Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ је подржало ово издање и на неки начин га и најавило у свом часопису за поезију ПоезијаСРБ број 4. Промоцију књиге осмислила је и водила Јелена Ђорђевић, а у реализацији су учествовали и Небојша Лапчевић – секретар галерије Милића од Мачве и Милован Живковић – релизатор програма КЦК. О књизи су говорили Владимир Тасић – приређивач, Иван Миладиновић – син Драгољуба Миладиновића, др Павле Бубања – рецензент, Владица Радојевић – рецензент, Љубодраг Обрадовић – председник Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и Миланка Милосављевић-Милосављевић – преофесор српског језика и књижевности. За музички тренутак био је задужен ХОР БИНИЧКИ.
Владимир Тасић написао је и бројне рецензије за књиге поезије. Навешћу Књигу поезије Љубодрага Обрадовића – БОГИЊА.
ПЕСНИЧЕ, ПЕВАЈ О СРПКИЊАМА! – Владимир Тасић
Песме, у збирци „Богиња“, Љубодрага Обрадовића, на потпуно нов идеалистички начин расветљавају најузвишенију људску потребу за љубављу. У временима транзиционим, тешким, у којима се углавном пева о патриотизму, жалом за прошлошћу, Српском болу, Косову и Метохији, песник се осмелио да објави збирку љубавне поезије и више је него сигурно да овим топлим песмама доноси неки нови ветар у Српско песништво.
Сада већ искусни стваралац, песник Обрадовић, пева о жени као савршенству природе, пева о оствареној и о неоствареној, измаштаној љубави. Искрено маштајући пева о жени, као не само телесној потреби, већ о жени као духовном идеалу. Ове песме, на пиједастал највиших духовних вредности, које су испред материјалног, стављају жену као мајку, партнерку, љубавницу, икреног сапутника кроз живот и као неостварену љубав. Живот песника није лак! Од његове интегралне везе са завичајним Треботином, па до потребе да се песнички изрази и опева не само своје остварене, већ још и више неостварене симпатије, хода ивицом песничког амбиса, али увек зрело успева да одржи замишљени правац и жену, именовану и неименовану, стави у епицентар света и својих маштања.
Овом збирком Љубодраг Обрадовић, се сврстава у данас најзначајније модерне песнике љубавне Српске поетике. Мало је данас песника, који искрено певају о жени. Збирка „Богиња“, омогућава да се жена као људска тајна, потреба и тежња, упозна и из једног непознатог угла, који нам песник открива. Људско песничко искуство не само да је поука, већ и унутрашња душевна бура у свеопштем усхићењу о лепоти, коју ми обични људи називамо женом. Љубав је и у овој збирци синоним за појам жене, неприметно око нас лелујају и круже, али је мало одабраних који овакву љубав идентификују и не мистификујући је описују и о њој певају. Такав је и обдарени песник Љубодраг Обрадовић.
Песник се, са овом најновијом књигом, искључиво љубавне поезије, сврстава у оригиналне ствароце, слободно можемо рећи, Српског значаја. Љубавна поезија потребна је народу језика на коме песник пише, као што је људима потребан ваздух да преживе.
Песме су нада за неко најављено боље сутра, за лепши и праведнији живот, у коме љубав мора да победи све људске слабости и сукобљавања.
Читајући песме из збирке песама „Богиња“, читаоцу се преносе јаке емоције песника, али и стварају сопствене, релаксирајуће, које подстичу благо титрање лепоте и душе. Ове емоције подстичу нас обичне људе, на размишљање о етици, лепоти, толеранцији и делују као најлепши тоник за обнову свих духовних вредности које смо запоставили у биолошкој борби за опстанак.
Најтоплије честитам песнику, на уметничком изразу, на лепоти речи и идеала, на храбрости, да се са оволиком искреношћу и топлином опева жена, коју познајемо, али још и више не познајемо. Песниче, само овако настави! Певај о љубави, певај о Радама, Милкама, Љиљама, Ксенијама, Зорицама, Милункама, певај о свим Српкињама.
Владимир Тасић
TV PLUS KRUŠEVAC
Поштовани чланови и пријатељи поезије,
Са дубоким жаљењем вас обавештавамо да је данас у петак – 27.03.2020. године, изненада преминуо наш друг, пријатељ и члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ – Владимир Тасић , дугогодишњи истакнути члан СПС-а, председник Градског одбора СПС Крушевац и члан Главног одбора СПС. Сахрана ће се обавити 28.03.2020. године у 14:00 часова на Старом градском гробљу у Крушевцу. Комеморативни скуп биће организован када се за то стекну услови.
Нека је вечна слава и хвала нашем драгом другу и пријатељу и члану нашег удужења!
Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ, Крушевац
ОДЛЕТИ СВЕ
Одлети све И живот И кад се чини Да краја нема Да све је песма Тек поцрвенела трешња Увек судбина стигне На крилима јутра И у коначност склони Све сањане жеље И недосањано сутра
Или је то селидба Из рупе црне У неку коначну Бесконачну иронију Којом се живот подсмева Онима који остају Да за поразима хају И о срећи Беспрекорној маштају Док крах се шуња Неосетно као магла у души
Одлети све И живот Као да га никад Није ни било Као да се знанцу само снило Да је кроз баште цветне И машту снену Корачао са незнанцем Који кад оде Пустош оставља Да све се понавља И у бесмисао тече
Све одлети И пролети И патња и нада И срећа и туга Човек је ту само да страда За илузију За цветни врт Своју оазу у болу окружења Своју трешњу црвену Човек је ту свет да мења За поколења која долазе На грешке не пазе И газе све И живот оних Којих као да није ни било…
То је тај точак Који земљу окреће И разара мозак Кад стигне пролеће И видик се засени Илузијом вечности У свету пролазном Чији смо тек гости
Жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у саставу: Лепа Симић из Цириха, Светлана Ђурђевић из Крушевца и Љубодраг Обрадовић из Крушевца, једногласно је донео следећу одлуку:
Титулу ПЕСМА ГОДИНЕ равноправно су понеле песме: ЈЕДАН ТРЕН, ЈЕДНА СУЗА – Латинке Ђорђевић и ШТА СМО МИ? – Невенке Савић Алиспахић;
место освојила је песма МОРАВСКИ СУТОНИ – Зорице Ивановић Гајевић;
место је освојила песма ГОВОР ПЕСНИКА – Драгољуба Дадија Миладиновића.
ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. по одлуци жирија
ЈЕДАН ТРЕН,
ЈЕДНА СУЗА
Не желим пукотине
у нашем дружењу,
нит пријатељско раме
за плакање,
нит последњу станицу
свеске небеске.
Мрвећи моје осмехе,
нећу да правдаш дане
умора и тескобе…
Ствараш буку,
Сахрањујеш поверење.
Хоћеш мелемом горчине
да рана зараста,
Белосветски злотвор
да ме вара.
Зар не желиш да завист нестане
у бело ткање дана,
у налету
усијаних олуја
и пликова рана.
И срце би своје
сами прогутали,
кад спазе неког
да иоле вреди.
Спознам ту тајну врзиног кола,
све ми пометњу ствара…
Нејасне мисли
бистрим у сутоне снене…
Један трен, једна суза,
мрве моје драге успомене…
Питање од једног цента, или од милион долара ?
Ко смо Ми ? Постоји ли икаква паралела за то – Ми ?
Не, Ми не постојимо, Ми смо нико, Ми смо ништа.
Нема паралеле у нашим малим свемирима.
Нема фреквенције коју емитује пулсар
сипајући по нама прах звјезданих честица.
Ми – Ми дакле, не постоји.
Постојиш Ти и постојим Ја.
Два засебна свемира, двије засебне фреквенције.
Два засебна пулсара.
И ако те некад икад, неко било ко, буде питао
да ли смо се познавали, ко сам, што сам,
ко смо, што смо, да ли смо или нисмо,
немој да се устручаваш рећи – ништа смо.
Странци. Мање од тога. Несусрет. Несклад. Нула.
Ако те буду питали ко сам, кажи истину – не знам,
никад нам се нису укрстили ни путеви ни пулсари.
И не питај се шта смо Ми. Ми је ријеч која повезује.
Повезује двије тачке, два свемира, двије звијезде,
повезује два људска бића у разноразним везама,
повезује пријатеље, непријетеље, знанце, чак и странце.
Ми – ми смо – ништа.
Ако те буду питали ко сам, реци,
мора да је прашина вјетром ношена
из неке пустиње случајно ту на мој пут пала.
Отреси ципеле и крени даље, прашина пустиње
само једном нам на пут падне.
Одмахни руком шта год да питају
реци да не знаш о чему причају,
само истину кажи, слободно, залуд не лажи
никад се срели нисмо, никад се срести и нећемо
никад истом страном свијета нисмо ходали
нити смо икад мислима се негђе сусрели
док смо под истим небом плавим
случајно на неком облаку одмарали.
Нисмо, Ми, ми нисмо под истом капом небеском
и нисмо из исте галаксије, из истог универзума. Нисмо.
Шта смо онда ми ? Ништа.
Ми повезује, Ми обавезује, Ми спаја,
Ми је дио најљепших свјетских чуда.
Да ли смо, онда, ми дио тог – Ми ?
Ко смо ми, шта смо ми, да ли смо ми ?
Ми смо нико, ми смо ништа, ми нисмо.
Ми смо статистичка грешка.
Заблуда. Опсена. Илузија.
Не троши ријечи залуд да објашњаваш – ништа.
Одмахни руком и као да растјерујеш рој
досадних мушица, пођи својим путем
ка свим својим – Ми.
Ово је блуз који је већ у првој ноти
обојио пјесму бојама кошмарног сна,
блуз неког другог времена, неког другог свемира.
Блуз је живот. Живот је истина. Истина је Слобода.
Слобода је Бесконачност. Инфинитѕ.
Блуз није заблуда, није опсена, није илузија.
Блуз је душа. Ту се сусрећу све ноте једне пјесме.
Тебе нисам срела нигђе. Нисмо се ни упознали ни препознали.
Ето, то смо. Ништа смо. Далеки универзуми.
И никад, баш никад се не питај ништа,
када те неко ико, било ко, буде питао;
А шта сте ви …?
Нема Ви, нема Ми.
Само блуз који је исписао сам себе.
Усамљени блуз тишине.
Наравно, вечерас 31.05.2020. године je завршено и гласање посетилаца сајта www.poezija.rs odnosno Блога ПоезијаСРБ у Анкети на сајту. Објављујем резултате:
место равноправно деле (са по 183 гласа) Драгојло Јовић са песмом ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ и Данијела Јевремовић са песмом БОЖЕ;
место освојила је песма Драгољуба Дадија Миладиновића ГОВОР ПЕСНИКА;
место освојила је песма Невенке Савић Алиспахић ШТА СМО МИ?
Прочитајте још једном најбоље песме по мишљењу посетиоца сајта!
ПЕСМЕ ГОДИНЕ за 2019. по гласовима посетилаца сајта
ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ
Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.
Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.
Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.
А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.
Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.
Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.
Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.
Боже, дај ми срце лавље
и душу велику к’о православље
да сећање ме не боли
и да срце опет воли,
да не мрзи и не суди,
да зло семе у мени не буди,
кад се оно својски труди
да злотвору опрости
и ником не напакости.
Боже,дај ми очи Христове
да опростим возове,
пијаце и мостове,
бомбе и ракете
и људе што беху
несрећне мете,
Милицу и Сању
и све пале анђеле,
дечје уснуле главе,
војнике и хероје
што на небу сузе броје,
Косово и Кошаре,
цркве и манастире.
Да опростим им земљу своју,
родну груду и колевку моју,
напаћену, крвљу напојеном,
плачом мајки надојеном.
У пролеће место цвећем
ливаде јој бомбама посуше,
црним птицама небо прекрише,
челичним „анђелима“ зло разнеше,
смрт у пролеће сејаше
и децу нам из сна пробудише.
Боже,дај ми мир
и снагу да наставим даље
и ову песму којом срце
поруку шаље
да се Србин не предаје
и вековима на огњишту опстаје,
док је вере да и он траје
и да све од себе даје,
сваком пружа своју руку
и подноси сваку муку.
Боже, помози мом народу
у малом Ноевом броду
да се сложи, обожи и умножи
и да памти своје претке
к’о иконе ретке,
свој крст к’о Божји прст,
своју славу,ратове и историју
и поносну земљу своју
и јунаке све на броју.
