Добродошли!
ПРOЛEЋЕ
Пролеће је извезло песму,
још једном заварава свет.
Птице су запалиле ноћ,
још једном спавати се не сме.
Још једном ваља проћи све мирисе
и патити на трен за драгом.
Бар једном сагледати прошлост,
па у живот поћи са новом снагом.
Пролеће се насмешило ноћас…
Њен лик је светао и јасан,
мада она о другом машта,
док корача кроз живот заталасан.
Њен лик је ипак утеха,
последњи заклон, задња нада.
Почиње ветар да кваси пролеће.
Је ли то киша, или љубав пропада.
Прво велико откриће, почетак моћи, одјек у времену, величина разликовања од других . Успостављена дистанца, сусрет са слободом,искорак разума, пораз таме. Ватра је симбол досањаног сна, фасцинација и сензација у исто време, али на жалост и поразна метафора убиства свести и савести. Злоупотребљавана она је често и данас је у виду модерног садизма човекова зла креација. А да ли ће бити и прича са којом је све почело и све ће да се заврши, одговор је јасан, све што се и како год да се догоди неће зависити од ватре, никако него од човековог егоистичног или племенитог поимања доброте, љубави и лепоте, тих најрадоснијих истна. Улогу њезину одређиваће он, господин ЧОВЕК. Човек и ватра, ватра и човек, две су судбине које једну творе оне обе теку да се не претеку, преплићућ се у времену да досегну један исти крај.
Настави са читањем “ЧОВЕК И ВАТРА – Андреја Ђ. Врањеш”
ŽIVELI LjUBAV
Znao je da me privuče
uz sebe
na ivici drhtaja
tihim šapatom podseti
na sreću
Nije me ostavio samu
dok je padao sneg
Pisao mi je duga pisma
kao da smo bili udaljeni
a nismo
Na gitari urezao moje ime
pevali leteli
Živeli smo ljubav
nasmejani opčinjeni
nismo razmišljali
šta će sutra biti
Bili smo u pravu
Lepa S. Cirih
У ЗОРИЛУ ПРИМИЦАЈИ
Не размишљај о сусретима покадкад долуталим,
што бејаху као макови црвени,
у зорама одгонетања најлепше суштине,
када смо живели дидирима ,
кад су ветрови разносили звукове наших примицаја,
руке грлиле тишином,
а ми веровали да се све наслеђује,
па и гладна вољења.
Нећеш никада написати песме толико великих стихова,
које си изговарала телом у част љубави.
Све што си помислила видело се у младовању,
чинила си све да нам буде широко лепо,
нудили смо се поезијом голом,
кад свака твоја реч беше откривена тајна, изговорена тихо,
као буђење светла,као пад зрелог снопља
па и тај шумор непоновљивих жеља.
Све било је велико
и око и поглед,
светлили смо једним пламеном,
исте мисли памтили,
ти си била море дубоко лепотом,
ја маестрал,
на телу валова,
расуте радости,
у горилу страсти.
Пловили смо љубопловом меким,
једином, таквом,
на коти младости.
Љубодраг Обрадовић
НА ПОЧЕТКУ И НА КРАЈУ
И на почетку и на крају,
увек нас носе снови,
иако ка забораву и бескрају,
неумитно наш брод плови.
Оно прошло, нас се не тиче,
наша прошлост неком смета.
Брод у даљину сад одмиче
и односи сва блага света.
Моја драга на том броду,
не мисли, баш је срећна.
Пријатеља слуша у заносу,
долази будућност много лепша.
Долази будућност лудо фина.
Машем са обале поспан.
Сутра ћу, уз бокал вина,
ући и ја у неки нови сан.
И све ће проћи, игра жива.
Месец ће да светли, сан да коље.
Опет ће радници на чашу пива
и сећање, некад је било боље.
Опет ће радници да раде,
а мудраци да мудрују и снују
и да се после нове параде,
љуте, што их уз пиво псују.
А ју ћу низ улицу ићи,
крај излога пуних и светлих…
У души светлеће месец,
а џеп биће празан.
Стићи ћу до краја.
Свако стигне, јер не жели.
Одмахнућу само руком,
ко остане нек се весели.
На почетку и на крају,
увек се свашта деси.
Ипак, у забораву и бескрају,
остаће нам и порази и успеси…
© Љубодраг Обрадовић
IZGOVORI MI IME
Izgovori mi ime…
i molim te, veži me
prazninom iz koje ti dolaziš
a ja naumila
iza dvadeset i osam mesečevih lica
u zastrašujuće tišine
što se u crvenim tulipanima kriju
kao u molitvi posle oproštaja
ili u krilu bez deteta
Izgovori mi ime…
i molim te, umotaj me crnilom
iznad mesečeve vodenice
a sa dlanova,
zvezdano brašno obriši
mojim licem
Ti, veseli vodeničaru
Ah, kako je gorak naš hleb!
(C) Branka Korać
Gordana Knežević – dobitnik nagrade za pesmu 2008 godine
VREME JE
Kao izmaglica
obavijena svilenkastom
koprenom sna
trajem u prostoru
ne zavaravajući se više
da mogu kad hoću
sa tvog dlana liznuti
zeleni izvor tišine
Postojim nesmotrena kao misao
i neprisutna i hitra i svirepa i mazna
nepopravljivo uporna
na vetrometini pokislog
prvog zaloga usamljenosti
Smejem se vlastitoj nemoći
u beznadežnom pokušaju
da ti se iz daha iskradem
i predajem se
ovoj veštičjoj nadarenosti
da se u reč pretvorim
i razbijem o hridi
tvrdo nejestivog propadanja
Šutiram upozorenje kao svojeglavo
bacanje kamena na svilu
guram urezanim borama teret
svojih izgubljenih četrdeset godina
uvrežena u ove hladne kotrljajuće
bele raspukline
u memoriji zaboravljenog hodočašća
Vreme je da se pokloni i kaže hvala
ili da se okrene i ode i ne kaže ništa
(C) Gordana Knežević
NAPOMENA: PESMA GODINE za 2008. godinu je pesma Gordane Knežević VREME JE. Po mišljenju posetioca sajta najbolja je pesma SRPSKI POLITIČAR koju je napisao Miodrag Jakšić. Pogledajte detalje sa uručivanja nagrada na linku: VIII SUPES
СРПСКИ ПОЛИТИЧАР
У ваздуху куле гради,
И ситима воду вади,
А највише ипак воли,
Морску воду да посоли.
Од магарца вуну стриже,
А у ветар приче ниже,
И никада не оклева
Глувом песму да отпева.
Он још небу звезде дода,
Пере цигле, то је мода.
Тај никада неће стати
Празну сламу док помлати.
Пливању учи делфина,
Јалов пос’о од давнина,
И свима је посве чудно,
Да све ради узалудно.
© Миодраг Јакшић