Šta je zlato običan metal
šta je novac običan papir
zbog toga čovek postaje šakal
tome se klanja i skida šešir.
Čemu od zlata dukat
ne vredi što si ko grof bogat
ako nemaš ljubavi koju daješ
i kojoj srce svoje predaješ.
Koliko bi dao blaga i safira
za jedan zagrljaj kad srce galopira
trenutak kad se rađa sreća
kad u duši gore hiljade sveća.
Pa ljubav prema cvetu je radost
iz radosti cveta zanos ljubavi
i onaj ko seje ljubav žanje večnu mladost
talas Božanske topline ga preplavi.
Hleb je ljubav pšeničnih polja
milovana rukama i nadom seljaka
ali voleti zlatna zrna jevanđelja
rađa se hleba za božić i vaskrs trpeza svaka.
Ne vredi zlato i kule do neba
jer kad si ranjen i usamljen
želiš zagrljaja utehu da si voljen
na kraju je važno samo ljubavi i hleba.
СВЕТИ ЈОВАН МИЛОСТИВИ – Љубодраг Обрадовић
РАЈСКИ ЦВЕТ- Душан Комазец
Пристигла с’ дахом топлога лета,
с’ првим знацима јутарње росе.
Питала смерно: Дал’ можда смета?
Убога, једва ноге је носе.
Вунастом косом прекрила лице
као да неку далеку тајну
скрива, ал’ поглед луталице
разоткри тугу тиху , бескрајну.
Жубори тихо столетна чесма,
прошлог живота трагове брише.
Грануло сунце, лелуја песма,
с’ најлепшом римом сама се пише.
Хук новог дана ненадно мења
уморних крила немиран лет.
Са дахом ветра у башти хтења
процвето’ најлепши рајски цвет.
Андрејa Ђ. Врањеш објавио поезију у Вечерњим новостима
Данас 24.11.2020. годинe културни додатак Вечерњих новости, објавио је песму нашег члана ПоезијеСРБ, Андреје Ђ. Врањеша коју смо предходно објавили на нашем сајту www.poezija.rs. Доказали смо по ко зна који пут да наша песничка асоцијација окупља врсне песнике и презентује квалитетну поезију у земљи, региону па и шире. Овим поводом честитамо нашем песнику и желимо му даљње песничко ангажовање у интересу пре свега поезије, читалаца и нашег песничког друштва. /Уредник сајта Љубодраг Обрадовић/
AФОРИЗМИ *Михајло Ћирковић – Ћира
- Зашто се грчевито боримо за живот, када је најлепше прошло?
- Феникс никада не изводи младе на сувом дрвету.
- Генијално је замислити, да си геније .
- Шта те тера да пијеш?” “Већ попијено”.
- Вратили су ме у младост. Варају ме као мало дете.
- Наша брава, а њихов кључ.
- Атеисти, зашто нам и Химену прогнасте?
- Руке су ми држале узде, и не миловах.
- Човек је слободан, колико му неба припада.
- Питање се више радује вашем незнању.
- Све љубавне боли су исте, само су средства за ублажавање, различита.
- Црв ужива у лепом цвету, док исчекује јабуку.
- Да ли је власник робова, власник и њихових грехова?
- Штета што нисам путовао у младости, сада бих имао где да одем.
- Исте су жице на Орфејевој харфи као и на данашњој.
- Мом уму најближе су вашке.
- Бацајући мрвице хлеба, за повратак спасењу, Марица је правила стазу наде колони гладних.
- Човек има два ока, једним да види туђе мане, а другим своје.
- Моћ треба да има снагу, да се обузда.
- Сигурнији смо док судимо, него када пресудимо.
- Где је творац погрешио: или је грех само по вери Његовој, или је грешник, грешка Његова.
- Уживамо у букету цвећа, не марећи што је то скуп “лешева”.
- Само лош судија прашта.
- Не мери време количина песка у сату, већ брзина истицања.
- Пустиња има највише времена јер њен сат је највећи.
- Не волимо тужне песме, већ тугу, и у другима.
- Врати ми све поклоњене пољубце, некоришћене.
- Смрт излечи човека и од најтежих болести.
ЗВОЊАВА ЗВОНА – Најава нове књиге Богдана Јевтића
Поштовани посетиоци, драги песници,
У прилици сам да Вам најавим књигу поезије ЈУТАРЊА ЗВОНА, другу књигу Богдана Јевтића – члана Удружења песника Србије ПоезијаСРБ из Крушевца. Књига ће изаћи почетком нове 2021. године у издању Удружења песника Србије ПоезијаСРБ из Крушевца. Најавићу је Богдановом песмом ЈУТАРЊА ЗВОНА, радном верзијом корица књиге (слику је урадила Слађана Бундало) и мојом рецензијом. /Љубодраг Обрадовић – уредник сајта/
ЈУТАРЊА ЗВОНА
Дубоку тишину буде
јутарња звона,
спокојна је
душа моја.
У глави се
мисли роје,
слова множе
на папиру,
не прекидам
мисаону идилу.
Од превише слова
формира се
реч нова,
нераскидивом нити
рађају се
нове речи
стихом ће се
све рећи.
Неслућена
мисаона супстанца
ведрину
и оптимизам ствара,
све јаче
одзвањају звона,
стих има своју снагу,
оштрину
и романтику благу.
Инспирација
стихове пише,
ствара се лепша димензија
да се искажу осећања,
рима их чува од заборава.
© Богдан Јевтић
ЈУТАРЊА ЗВОНА стиховима лече – Љубодраг Обрадовић
Да ли поезија у себи доноси клицу одговора на сва питања која муче човечанство!
Ако схватимо истину у догађајима који нас окружују, на путу смо да извучемо поуке за све што нас у животу чека.
А истине су свуда око нас, јер су и догађања око нас. Питање је само да ли поезија у себи носи клицу одговора, који лебде у ваздуху живота који нас окружује?
А прави одговори су увек једноставни и дођу обично на крају књиге, кад и треба:
Живот је један,
нема репризе,
само чиста љубав
људску свест
на виши ниво уздиже.
/Достојанство – страна 60./
Одувек смо знали, да ли свесно, да ли подсвесно, да љубав доноси опстанак свету, нарочито у ова зла времена…
Богдан нам је то саопштио крајње једноставним речима, да би сви схватили суштину опстанка. Јер, можда није љубав довољна да свет опстане, они зли имају своје планове и треба их надјачати. Свет ипак није саздан на једноставан начин, много је ту суптилности уткано, треба ипак сва та ткања судбине схватити и прихватити. А песник све то може. Може он и више… Може додати нека само своја ткања, неке само своје вијуге, које тас на кантару који нам мери судбину, натерају да скочи.
Од превише слова
формира се
реч нова,
нераскидивом нити
рађају се
нове речи
стихом ће се
све рећи.
/Јутарња звона – страна 5./
Настави са читањем “ЗВОЊАВА ЗВОНА – Најава нове књиге Богдана Јевтића”
ТРАГ ВЕЧНОСТИ – Душан Комазец
На обали немих, недогледних лажи
остао је само мирис нежних речи.
Витих, у узлету и ко да затражи
у трену заноса да ток им се спречи.
Сада хуји тамо, наших стопа жалом
траг вечности који понекад зацвили
ношен ветровима и бескрајним валом
кроз песак времена у којем смо били.
Јутрењем приносим вапај као жртву
дохујалом дану да мине бескрајне,
заруђене чежње што бокоре мртву
стазу, прекривену велом наше тајне.
Мамим успомене, прошлост нема чами.
Покушо’ сам кистом, не учиних ништа.
Све се пресликало, ал’ се не урами
нестали мозаик тог тужног попришта.
Драгојло Јовић примио “ГРАМАТУ ЗАХВАЛНОСТИ” из руку Владике Нишког Иринеја
Драгојло Јовић прима “ГРАМАТУ ЗАХВАЛНОСТИ” из руку Владике Нишког Иринеја у присуству патријарха Павла
“Бог ме је даровао да из руку Владике Нишког Иринеја и у присуству патријарха Павла примим велико црквено признање “ГРАМАТУ ЗАХВАЛНОСТИ”. Поносан сам на то. Слика је настала на освећењу Црквеног дома код Цркве Св. ЂОРЂА у Крушевцу 13.09.1998. године, а признање је “ГРАМАТA ЗАХВАЛНОСТИ” за ЈКП Крушевац и мене као директора за радове на уређењу Црквеног дома”.
Настави са читањем “Драгојло Јовић примио “ГРАМАТУ ЗАХВАЛНОСТИ” из руку Владике Нишког Иринеја”
НАТАЛИ – Андреја Ђ. Врањеш
НАТАЛИ
Гледала је изласке Сунца
изнад Црвеног мора,
питали је: Jесу ли ноћи тамо црвене,
да ли зна ко су Инке,
је ли видела Мачу Пикчу,
да ли у њему камење шапуће?
Сретала је крадљивце на улицама Делхија,
није мислити смела лепоту да краду.
Остало је нејасно само,
како је заволела Џона,
монд пробисвета,
говорило се да је сликар,
остала је у Алабами,
а он блефер,
одфурао с Мерил
негде у Мајами.
ЦРВЕНИ БОЖУРИ – Душан Комазец
Уздигнутог чела и погледа ледна
пристижу поносно на то поље бојно.
Знајућ’ да их чека сила непрегледна
ка вечности крећу тихо, својевољно?
Остају за њима непрегледни пути,
поља пуна класја, још мало па “жетва”!
Ка Косову хрле ти ратници љути
да их не би стигла Лазарева клетва.
Залепрша песма незнаних јунака
на коњима силним што к’ судбини језде.
Би вечити сукоб светлости и мрака.
На плаветном небу заискриле звезде.
Одзвањају тужно песме Светосавске,
јер Косово прекри непрегледна тама.
Падају јунаци, падају и маске!
Србија поносна, пустошна и сама.
Док језивим миром почива равница
залепрша туга као лист на бури.
Крај палих јунака анђеоског лица
изничу из крви црвени божури.
Уздигнутог чела и погледа ледна
падоше поносно на том пољу бојном,
а њихова душа девојачки чедна
вазнесе се к’ небу, том смрћу достојном!