РОПАЦ ДУШЕ – Мирко Стојадиновић

РОПАЦ ДУШЕ

Скамењено моје срце у чамоти тебе тражи.
Јечи, руца, али твога гласа нема.
Само ехо из бездана одјекује.
Дал’ је слутња, или црна анатема?

Загромило громом црним, отворило тешку рану.
Да распукне и препукне у осами у бездану.
Стрепња, слутња, ропац душе.
Дал’ ће срце да те нађе и у овом невид дану?

Не стржи се ти од срца, које тебе само воли.
Не копај ми бездан душе, у осами да је сатреш.
У осами душа грца и дави се у чамоти.
Удављену душу нећеш моћи ти да сретнеш.

И кад моје руке сломиш, јер не желиш да те грле,
Грлиће те моје очи, док у њима има вида.
Кад утрну у бездану, у црнилу, невидилу,
Чућеш само ехо пусти из чамоте и невида.

© Мирко Стојадиновић