Са дивних плажа и сребрних гора
маестрал тиху песму заподева.
Док ћарлија нежно уз обалу мора
већ уморно сунце спрема се да снева.
Пробуђени месец урања у море
док несташни галеб својим дугим криком
пркоси поносно тами што до зоре
огледало воде не допушта ником.
Усамљена птица суну у висине
веслајући храбро кроз облака пруће,
ал’ охолост њена не хтеде да мине,
узлете још више, право у беспуће.
Пламен нове зоре прекрива обалу
на коју је болна чемерност се свила.
Сам у хладу палми на пешчаном жалу
лежи рањен галеб поломљених крила.
(Прочитано: 173 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.280.150 пута)