Saša Milivojev – THERE IS NO MORE POETRY, IT’S OVER

Saša Milivojev / 2021
Saša Milivojev / 2021
Saša Milivojev

THERE IS NO MORE POETRY, IT’S OVER

The sun has stopped.
The mankind has fallen
Evil has carried the day
Blowing the angels away

One and all is just as lonely
The lost are wandering the world
Abandoned, heartbroken
Their traces, as if they never were before
There is Love no more

Somewhere, away from the wicked
Night is yearning for the sun
Where the endless pit finishes
Where the dream extinguishes
The wound has healed
The song rendered speechless
In pursuit of redemption
Poet was left voiceless.

Where there are no tears
no shoulder to cry on
no time to repent
no chance to forgive

Where there is no misery
Where stops all joy and treachery
What will be will be,
Not even a whisper of a prayer to sound
There is no more poetry – ring the curtain down.

.

Translated by Ljubica Yentl Tinska

www.sasamilivojev.com

Saša Milivojev - THERE IS NO MORE POETRY, IT'S OVER
Saša Milivojev – THERE IS NO MORE POETRY, IT’S OVER

КАКО ЈЕ МАЛИ ОВАЈ СВЕТ – Крушевац-Хасково

КАКО ЈЕ МАЛИ ОВАЈ СВЕТ – Крушевац-Хасково

Прочитајте више о самом догађају

ЗА НАЈСКУПЉУ РЕЧ

Ниједан човек није пећина
Чак и ако је острво
Чак и ако је обала
Не може ехо да се судара
Са мокрим стенама
У мрачној шпиљи
Међу шишмишима
Празнина је неопростива
(Као Пештера
Крај Дрјановског манастира
У Бугарској
Поред амбиса)
Мора се неком рећи
И најцрња истина
Неком ко ће потрошити
Реч
Најскупљу
Ехо у сопственој пећини
Одзвања прејако
Као громови у глави
И после тога
Не препознајеш
Ничији глас

© Јелена Протић-Петронијевић

Мой пристан

Помислих, че си цвете бяло
в пролет засияло,
привличане мое!

Помислих, че си сън прекрасен,
мечтан, от слънцето по-ясен
обричане мое!

Помислих те за изгрева небесен
в омарата на летен ден,
мое вдъхновение!

Помислих, че си песен
от ехо в златна есен,
мое откровение!

Какво си всъщност ти?
Мечти,
Мечти,
Мечти…

© Августина Янкова

ДУМА ЗА НАЙ СКЪПИТЕ
Никой човек не е пещера
Дори ако е остров,
Дори ако е плаж –
Не може ехото да се повтори
Мокри са стените
В тъмната пещера
Сред прилепи.
Пустотата е непростима
Като пещерата
Край Дряновския манастир
В България
Пред бездната.
Задължително някаква дума
И най- дълбока истина.
Някой ще строши
Дума
Най – скъпа
Ехо в собствената пещера
Твърде кънтящо
Като гръм в главата
И после не признаваш
Ничий глас.© Јелена Протић-Петронијевић
Моје уточиште

Помислих, да си цвеће бело
у пролеће засијало,
привлачности моја!

Помислих, да си сан прекрасан,
сањан, од сунца јаснији,
заклетво моја!

Помислих да си зора плаветна
у оморини летњег дана,
надахнуће моје!

Помислих, да си песма
одјека у златној јесени,
откровење моје!

Шта си уствари ти?
Сни,
Сни,
Сни…

© Августина Янкова

Настави са читањем “КАКО ЈЕ МАЛИ ОВАЈ СВЕТ – Крушевац-Хасково”

ЧАРОБНА ЈЕСЕН – Душан Комазец

Септембар летње дане
скратио, па к’ јесени хрли.
Краљица најлепших боја
чека зору да сване,
јер тежи да пригрли себи
природе радове ране.
 
Танана душа моја
препуна разних хтења
с’ мајком се природом стопи,
а јесен најбољи сликар,
сва надахнута и с’ жаром
ту исту природу мења.
 
Док ходим стазом детињства
све око мене трепери.
Румена боја листа
жели још дуго да траје,
па неће да одлепрша
у бескрај, ка земљи црној
са гране што живот јој даје.
 
Суза у оку блиста
од среће, не од туге,
јер волим, а не знам зашто
јесење ноћи дуге?
Можда због звездица сјајних
које ко’ свици у шуми
баш свако вече пламте
и желе заједно са мном
чаробну јесен да памте?

Настави са читањем “ЧАРОБНА ЈЕСЕН – Душан Комазец”

БАЛЕРИНА – Градимир Карајовић

БАЛЕРИНА

Твоје црне очи и покрети
Говоре ми ко си ти
Нежна и прелепа
То сад осећам
Док те гледам ја

Знам да постојим и ја
За сада ти си мој сан
Док те сањам
Ноћ ми дође као сунчан дан

Настави са читањем “БАЛЕРИНА – Градимир Карајовић”

ЛАБУДОВО ЈЕЗЕРО – Весна Михајловић

ЛАБУДОВО ЈЕЗЕРО

Открили смо нешто
после много лета –
балетан се један
међу нама шета.

Ма није то шетња,
већ окретна игра,
јер он скаче и врти се
боље него чигра.

ЈЕЛА – Даница Рајковић


ЈЕЛА


Радост ме тера
Испред тебе да ћутим
Сваки твој додир
Веже ме за тебе
Ти си џепна Венера
 
Међу боровима си краљица
Модни креатор
Балерина за све часописе
Витког стаса и насмејаног лица

Твоје дуге ноге
На постољу сигурно стоје
Играш балет и валцер
Најлепше су очи твоје

Твоје смарагдне хаљине
Срмом проткане
Од твоје лепоте боровима срце стане
И када развигорац рашири руке твоје
На твојим жипонима заиграју све боје

Настави са читањем “ЈЕЛА – Даница Рајковић”

PROKIŠNJAVA LI NAŠ STROP – Mirko Popović

Veliki, iz visina
popustili ključevi
Slapovi
savijaju li dušu
odnose li
naš vid


Pogledaj me

dok još gori
i ključa u nama
večernja rumen
dok očni iris bilježi
pucketanje vatre
blaženstvo trajanja Настави са читањем “PROKIŠNJAVA LI NAŠ STROP – Mirko Popović”

РЕКА – Душан Комазец

Куд год да кренем нечуј прекрива далеки јек
лелејске горе плачне и звона отужних звек,
јер снена тихне река, узалуд хитра жури.
Сустигла је равница, с’ неба облаци сури.

Где си кренула сама кад те даљина неће?
Сва окована ледом сневаш нежно пролеће,
жељна да опет будеш бисер планина нежних,
а не слеђена стаза равница неизбежних.

Е моја худа реко залуд си снове снила
да си лепота света ил’ “Нагоркиња вила”,
која крилима моћним прелеће суре стазе
док те ветрови чежње уздахом нежним мазе.

Свака кап бистре воде у ствари твоја није!
Тамо далеко, ушће немих  чежњи се крије.
У њему руди вечност! Ко задњи трептај дана
нестајеш сваким треном у царству океана.

Настави са читањем “РЕКА – Душан Комазец”