ЛАБУДОВО ЈЕЗЕРО – Весна Михајловић

ЛАБУДОВО ЈЕЗЕРО

Открили смо нешто
после много лета –
балетан се један
међу нама шета.

Ма није то шетња,
већ окретна игра,
јер он скаче и врти се
боље него чигра.

ЈЕЛА – Даница Рајковић


ЈЕЛА

Радост ме тера
Испред тебе да ћутим
Сваки твој додир
Веже ме за тебе
Ти си џепна Венера
 
Међу боровима си краљица
Модни креатор
Балерина за све часописе
Витког стаса и насмејаног лица

Твоје дуге ноге
На постољу сигурно стоје
Играш балет и валцер
Најлепше су очи твоје

Твоје смарагдне хаљине
Срмом проткане
Од твоје лепоте боровима срце стане
И када развигорац рашири руке твоје
На твојим жипонима заиграју све боје

Настави са читањем “ЈЕЛА – Даница Рајковић”

PROKIŠNJAVA LI NAŠ STROP – Mirko Popović

Veliki, iz visina
popustili ključevi
Slapovi
savijaju li dušu
odnose li
naš vid


Pogledaj me
dok još gori
i ključa u nama
večernja rumen
dok očni iris bilježi
pucketanje vatre
blaženstvo trajanja Настави са читањем “PROKIŠNJAVA LI NAŠ STROP – Mirko Popović”

РЕКА – Душан Комазец

Куд год да кренем нечуј прекрива далеки јек
лелејске горе плачне и звона отужних звек,
јер снена тихне река, узалуд хитра жури.
Сустигла је равница, с’ неба облаци сури.

Где си кренула сама кад те даљина неће?
Сва окована ледом сневаш нежно пролеће,
жељна да опет будеш бисер планина нежних,
а не слеђена стаза равница неизбежних.

Е моја худа реко залуд си снове снила
да си лепота света ил’ “Нагоркиња вила”,
која крилима моћним прелеће суре стазе
док те ветрови чежње уздахом нежним мазе.

Свака кап бистре воде у ствари твоја није!
Тамо далеко, ушће немих  чежњи се крије.
У њему руди вечност! Ко задњи трептај дана
нестајеш сваким треном у царству океана.

Настави са читањем “РЕКА – Душан Комазец”

Ljubav…. – Aleksandra Viorovic

smart

Prava ljubav, ljubav koja zaista prelazi okvire vremena i prostora jednostavno ne postaje i ne nestaje, ona je tu, zauvek utkana u naš život, terajući nas da pronađemo onoga ko nam je suđen bez obzira gde se on nalazi i koliko teško ga je pronaći. Jedanput kada ga pronađemo, znamo da je traženju kraj, znamo da nikada više neće biti one želje da idemo dalje i tražimo više, i znamo da će ona trajati večito, i posle nas, i pošto se zvezde ugase i kada vreme prestane da postoji…
Znas retko koja zena ima srecu da ima pored sebe muskarca koji je voli,koji je potpuno iskren prema njoj,koji se trudi da joj pruzi maksimalno koliko moze i kad moze,zato ti kazem da sam jako srecna pored tebe,a to sto me ponekad svlada tuga,to je samo zato sto sam te zeljna,sto ne mogu da te imam vise,cesce,duze…a znam da tako mora biti…i ne treba to da menjamo…nikako.Nemoj mi zameriti,to je zato sto te volim toliko puno…najvise na svetu..

Настави са читањем “Ljubav…. – Aleksandra Viorovic”

ЛАМЕНТ О ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ – Љубомир Вујовић

ЛАМЕНТ О ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ

Затворићу небо у стихове своје Вињетама слова скрићу плаво море
И облаке наде да из речи сину Под графитним трагом сачуваћу боје
Сазвежђа сетна распламсаћу до зоре Да сетамном ноћи снови не расплину
Затворићу небо у стихове своје И облаке наде да из речи сину

Затворићу срце у стихове своје Као стене магму испод земне коре
Да ми плами ватре никад не умину Из дубина жара где се искре роје
Узбурканом лавом сећања док горе Молићу вулкане да ме теби вину
Затворићу срце у стихове своје Да ми плами ватре никад не умину

Ово је ламенто лепоти која траје Док бревијар смрти сенчи сунца зраке
И дах жудни, крилом птице да полетим Опија ме песма, утеху ми даје
Да за навек нежно грлим снове лаке Да те страсно љубим, тугу кад осетим

Затворићу небо у стихове своје Желим гладну љубав вечношћу да толим
Записима срца да слова не жуте Из графитног трага разлиће се боје
У сазвежђа сетна кроз која ћу да волим И кад ми осећања пепелом заћуте

 

Настави са читањем “ЛАМЕНТ О ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ – Љубомир Вујовић”

PUTEM DO ZBILJE – Mirko Popović

 

Nikada niste željeli znati kako brzo se ugljeniše
magičnost prijeđenog
Iza ponositog koračanja žurno ste ostavljali
sve neraščešljane noći i neraspleteno
tlo pod nogama
Nikada niste željeli znati
kako sve brzo vene između želje i kobi
Nikada niste zastajali pred sobom
dok su truli postamenti ljudske
nepotrošive pomame (ispod kojih se guta
blaženstvo virtualnih svjetova)
„štancali“ sumorne pijedestale
kljukajući  vas  iluzijom uspjeha

Настави са читањем “PUTEM DO ZBILJE – Mirko Popović”

PUTEM ZEMNIM – Mirko Popović

Imali smo Stojčevac – raj iz bučne gradske rane izniknuo.
Imali smo kino Igman i prve ljubavi dječačkih godina, proljeća
I trave što dišu kao naše Dragane, Nade i jutarnja rosa u brezama.
Imali smo beskrajne sate, kas konjā, otkucaje zvijezda
U venama naših plesačica po trnju, poneki bijeli oblak
Nizvodno po prahu nebeskome, ples godina neizgovorljiv
Kao žudnja.
Настави са читањем “PUTEM ZEMNIM – Mirko Popović”

ПЕСНИКОВ ЛЕТЊИ САН – Андреја Ђ. Врањеш

ПЕСНИКОВ ЛЕТЊИ САН   

У сновима смиривао побуне,
причао са  Љосом о суштини,
тражио мир који чуо није,
мисаоно живео по дубини.

У Мар Дел Плати написао најтужније стихове,
гасио сузама магму сплина,
с Капабланком играо опен у Хавани,
дежави би било, ал фали истина.

Настави са читањем “ПЕСНИКОВ ЛЕТЊИ САН – Андреја Ђ. Врањеш”

НЕСТАШНИ ЛАХОР – Душан Комазец

Ево ме! Пристигох Бог зна с’ којих страна
огрезо у болу због вечитих буна,
душе што завапи због немилих рана
и због чаше жучи што стално је пуна.
 
Шапатом ме сени прошлости што зари
Призивају снима недозрелим, који
у ноћима мамним, кад бдију сањари
обгрле ме тугом што се стално роји.

 
Недоречен мамим бесмисли из главе
и сутоне душе где бокоре ћутње,
па између немих речи кад се јаве
проналазим, само тишине и слутње.
Настави са читањем “НЕСТАШНИ ЛАХОР – Душан Комазец”