ЛАМЕНТ О ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ – Љубомир Вујовић

ЛАМЕНТ О ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ

Затворићу небо у стихове своје Вињетама слова скрићу плаво море
И облаке наде да из речи сину Под графитним трагом сачуваћу боје
Сазвежђа сетна распламсаћу до зоре Да сетамном ноћи снови не расплину
Затворићу небо у стихове своје И облаке наде да из речи сину

Затворићу срце у стихове своје Као стене магму испод земне коре
Да ми плами ватре никад не умину Из дубина жара где се искре роје
Узбурканом лавом сећања док горе Молићу вулкане да ме теби вину
Затворићу срце у стихове своје Да ми плами ватре никад не умину

Ово је ламенто лепоти која траје Док бревијар смрти сенчи сунца зраке
И дах жудни, крилом птице да полетим Опија ме песма, утеху ми даје
Да за навек нежно грлим снове лаке Да те страсно љубим, тугу кад осетим

Затворићу небо у стихове своје Желим гладну љубав вечношћу да толим
Записима срца да слова не жуте Из графитног трага разлиће се боје
У сазвежђа сетна кроз која ћу да волим И кад ми осећања пепелом заћуте

 

Настави са читањем “ЛАМЕНТ О ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ – Љубомир Вујовић”