Добродошли!
Nema snova noći ih jedu
betonski rafali buše maštu,
ulična svetla raspaljuju bedu
zombiji caruju u tom svetu.
Senke lutaju po soliterima
ulična svetla titraju od sečiva,
sve teče ka porocima
ploviš na klupicama u parkove
gde se sve sliva.
Vozi te plava boja nema straha
pivo te laže ma ovo je kriza,
brate soliteri sviraju revolver Baha
budiš se jutrom znojav i drhtiš
ovo je geto nema izlaza.
БРИСЕЛСКЕ ВЕРИГЕ
Једни правду преговором траже,
аргументе стављају на вагу,
преговори за друге не важе,
уздају се у силу и снагу.
Путин и Бајден за престиж се боре,
један гаси, други разгорева,
кобојаги желе преговоре,
а у ствари само фол Милева.
А ми стално за нешто “између”,
хватамо се, некако за пола,
па смо тако у својој прошлости
место краве често музли вола.
Два власника, а Косово једно,
које Брисел кува на вериге,
преговори биће очигледно
нова страна Гинисове књиге.
Та се прича на нов слоган свела,
што је старог истоветна слика,
трле бабе лан у сред Брисела,
уз присуство европских моћника.
Чим се један преговор заврши
Федерика већ нови зивка,
ал’ изгледа преговори биће
окончани на светока Живка.
Србија ће сад са собом сама
и њен народ цели,
да расчисти у својим главама
са Косовом шта бисмо хтели.
Не дође ли у скоријем добу
преговором до решења кризе,
Лазар ће нас проклети у гробу,
за Косово штампаће нам визе.
© Драгиша Павловић Расински
…i naiđu tako
neki dani beskrajno tihi
usamljeni u vrevi života
u kojoj riječi zamiru
bez značenja i tona
bez i jednog smišljenog sloga…
…i zamru u prvoj zvijezdi
na još plavetnom nebu
odnoseći sa sobom trun nadanja
rođenog u već davno prošlom jutru
smirujući krik padajućom tamom
i gubeći se kroz Mliječni put…
..i naiđu tako te ćutljive zore
što sviću sa vjerom u nešto
nešto što osta zapisano u noći
koja već odavno se zove prošla
i koja ponovo neće na prozor doći
ostavljajući za sobom trag nemoći…
..i zamre riječ na usnama nijemim
dok grudi nekakav kamen pritiska
sve se u farsu pajaca pretvara
i komično lice tužnog klovna
jedna suza crna i teška boji
tonove bez teksta i slike bez boja…
У смирају дана када руде тајне
месец нуди бледим сенама што слећу
преплитањем грана дах игре бескрајне.
Да се недодиром заносне сусрећу.
И ја своју тражим међу њима тамо
заслепљен безнађем, па у свом невиду
не спознах да варка безмерна је само,
сенка што заруди на оближњем зиду.
То се туђи барјак разгаљује дахом
ветра, помешаног с мекоћом баршуна,
док ја, усамљеник, са својим сумраком
мамим обрис давно изгубљених буна.
Опчињен бездушјем застава, јер моје
на пола су копља застале и бледе,
негујем се тугом, док нестале боје
немост слуте неке будуће беседе.
КОТРЉАМО ЖИВОТ КАО ФУДБАЛ
О, Господе Боже, иже јеси,
смилуј нам се са вишњега неба,
у фудбалу стање нам удеси,
дај нам фудбал, ако не даш хлеба.
Нек будемо без здравља јуначког,
без протезе и кука вештачког,
у још веће проблема нас ћушни,
само фудбал даруј нам насушни.
Нек Ад прождре читаву планету,
ко прах нек одлети којекуде,
само фудбал нека нам остане,
макар парче, место родне груде.
Властодршци нове фразе трубе,
биће хлеба, ал са десет кора,
фудбал дајте, с њим се народ храни,
фудбал дајте, хлеба и не мора.
Фудбалери државнога тима
обављају припрему обимну,
не бежбајте како да играју,
већ како ће да певају химну.
Док муж гледа пренос са дербија
у кафани и пивом се слади,
код куће му комшија супрузи
два фудбала у недрима глади.
Син хулиган, после утакмице,
на улици лупа аутобус,
тамо негде на самиту неком,
моћне силе шутирају глобус.
Котрљамо живот као фудбал,
у аут ће и тај наш иметак,
кад животна заврши се игра
и судија одсвира свршетак.
Настави са читањем “КОТРЉАМО ЖИВОТ КАО ФУДБАЛ – Драгиша Павловић Расински”
List na vjetru
nošen u bespuća
smrvljen u prah
iz praha postao
prah ostao.
Šta sam
do sitna čestica
lomljiva struna
na harfi šumskih vila
oblak u magli
što se pretvara u kap
koja će pasti
u rijeku života
i otploviti
u ledena sjeverna mora.
Šta sam
do stranac iz budućnosti
s likom prošlosti
u udahu i treptaju
ovoga kratkog sada.
Šta sam
nego list na vjetru
tamo rođen
tu otkinut
tamo prekinut
prah iz praha
čestica daha.
Бачене, истине и лажи, у исти кош
исклијаше у безумље бича сумње
Кап по кап – скапавамо,
а пркос расцветао у невид,
лед поноса
Кушам горке плодове гнева
Из заклетве,
на уснама клетва дозрева
Окови за будућност, од загрљаја
и задњим зраком разум слути
да нас још само прошлост спаја
И ту где си уплела, своје пророчне
прсте у вртлог живљења – дави се нада
Где почињу, престају крици и умире,
рађа се тишина (мала ноћна музика)
– незаборав
На ничијој земљи сећања,
на рубу понора јаве
и бескраја сновиђења,
Kрајпуташ линије длана
Клечи за молитву узалудну,
ил` невери верна
Буди срамно чиста суза, издајица
спуштена на пола копља трепавице,
Далеко негде за мојим леђима.
Не видимо се,
а за истом смо трпезом
Не чујемо…
Не осећамо,
а у једној смо постељи
Далеки и неми…
Горде планине твојих рамена
ланцима мука загрљене
плача и ћутања зид
Е, да сам ти као некад стена
да таласе чежње разбијаш о мене
као што море грли и љуби хрид
Згасли су снови и звезде
за две самоће у кревету
У заборављене руке за столом
дрхтаји нежности се гнезде
И последња кап љубави на свету
отрова срца сузама и болом
Не видимо се,
не чујемо
далеки и неми,
осећамо крај.