Промоција стваралаштва Милана Марковића Лаке

У Белој сали КЦК у Крушевцу 25.08.2021. године одржана је промоција 3 књиге Милана Марковића Лаке, члана Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ. Промовисане су књиге: 55.Гранични батаљон, Ђенерал Раденовић и Песнички времеплов. У промоцији су учествовали: Ненад Соколовић – директор Историјског архива Крушевац, Вукашин Раденовић – капитан Жандармерије, Светлана Ђурђевић – ПоезијаСРБ, Градимир Карајовић – ПоезијаСРБ, Данијела Нела Јевремовић – ПоезијаСРБ, Невена Татић Карајовић – ПоезијаСРБ и Милан Марковић – аутор књиге. Програм је водила и уредила Јелена Ђорђевић – Пи-Ар Културног центра Крушевац.

Настави са читањем “Промоција стваралаштва Милана Марковића Лаке”

Pesma o mojoj ćerki

  Pesma o mojoj ćerki – Darko Rašeta

U jednom biću malom,
u jednom srcu sjajnom,
u oka tvoja dva
našao sam svoj smisao ja.

U osmehu tvom lepom,
koji stavlja dve tačke na sve,
Bog veliki dao mi je sve, baš sve.

Kćeri moja, tvoj je glasić najdraži i mio, meni je kao anđeosko krilo.
Moje srce okreće se ka njemu,
da sluša tu melodiju i poruku snenu.

Hladan zid u tvom prisustvu počinje da greje, tvoja umetnost dodirom čiste duše na bolje menja sve.

Od ovog sveta veliko srce pravi,
ljudi zastaju u čudu da vide da l su u snu ili na javi.

Ova pesma tvoju priču priča,
imam sreću da je podelim sa svima.
Eho tvoga bića odjekuje kroz mene
da natopi smislom sve suve duše kojima srce vene.

Jednog dana ti ćeš porasti,
možda drugačiji biće svet.
Moja planeta se nikada promeniti neće jer ti si meni sve, baš sve.

U jednom biću malom,
u jednom srcu sjajnom,
u oka tvoja dva,
našao sam svoj smisao ja.

~ Darko Rašeta

ПОНОВО УПОКОЈЕНА – Даница Димитријевић Петровић

ПОНОВО УПОКОЈЕНА
Правда за Сташу
Још ти душо моја певам успаванку,
песму њену мила на небу ћеш чути.
Мајци си звездица, што је месец скрива,
до тебе су моји трновити пути.

Неутешној мајци шта бол да ублажи?
Принцеза је њена у небеском рају.
У очају своме гледа игру деце,
желећи свој живот да приведе крају.

Плишани меда дал ти друштво прави?
У Божијем рају знам да ниси сама,
Богомајка крило твоје је окриље,
али твоје срце чува твоја мама.

Горде мртве дусше уграбише тебе,
њихово је срце ко камен ледени.
Као диван цветић уграбише клети,
отргоше живот детету медени.

Анђео ти Божји на рамену спава.
И теби ће душо да израсту крила.
Вoлeће те мама, бићеш јој у срцу,
наћи ћу те мила, ма где ми била.

Осетиће клети сво проклетство мајке,
када своју децу прихвате у крило .
Сетиће се злога теби што чинише,
дал` ће њима тада да закуца било.

Да ли правде има, ил` је правда слепа?
Божја правда стиже к’о учини злога,
проклињаће себе што ми тебе узе,
њега нека стигне та правда од Бога.

Богомајка теби нек ране зацели,
оне што су клети теби учинили.
Свето ће ти миро бити помазање ,
дочекаћеш мајку сва у рајској свили.

Настави са читањем “ПОНОВО УПОКОЈЕНА – Даница Димитријевић Петровић”

РЕКА СПОМЕНА – Филип Булат


РЕКА СПОМЕНА

Прастарој ћуди с’врха неба сину
да порекне привидне сласти горчину.
Увезане књиге горе у камину,
у њима сиромасима удељују ситнину.

Шта је било јуче? Ко се пита данас?
Што човечног сутра мимоилази талас.
Ето, гле олуја, ко ће држат правац?
Чувати палубу и мотрити прамац.

Ко ће да гаси пожаре што пламте?
Да хвата се у коштац са страхотом ватре.
Повијени репови, ледне зиме-циче,
ни лоше представе на то не личе.

Глумаца је много за тесну сцену,
скривени суфлери предњаче трену.
Изгледа да свашта има своју цену,
ал’ неке су тајне скривене у трему.

Тамо где река спомена жубори,
ту се правде барјак поносно вијори.
Искрености барка правим курсом плови,
јунаштва, милоште… Данас-пусти снови.

Настави са читањем “РЕКА СПОМЕНА – Филип Булат”

Отвори дланове

 

Отвори дланове ка Небу
прими на њих кишну кап
осјети ваздух што линије
старе милује, нове исписује.

Испружи руке ка Мјесецу
и тамна страна длана
нестаће у сјају Луне
у игри зачараних пасторала.

Отвори дланове стојећи крај ријеке
зарони прсте у зелену воду
заграби длановима сопствену Слободу
испране трагове пораза ријека односи мору.

Отвори дланове и нахрани птице
мрвама искиданих немира
загрли вјетар испруженим прстима
очишћеног јуче, чистим сада.

Отвори дланове ка Небу
једна кишна кап пада управо сада.

В Р Е М Е   З Л А – Бранко Мијатовић

В Р Е М Е   З Л А

С пушком у руци кад пођох у рат,
док лиле су топле мајске кише,
не знах да згодиће се суноврат,
да ти и ја баш никада више.
С пушком у руци кад пођох у рат.

Давно је било, ал` сећам се још,
кад` брат је ножем под грло брату,
живот не беше вредан баш ни грош,
топовско месо згази гранату.
Давно је било, ал` сећам се још.

Настави са читањем “В Р Е М Е   З Л А – Бранко Мијатовић”

МАЛЕНА И КЛЕПЕТАН – Јасмина Димитријевић

ОВО ЈЕ ИСТИНИТА ПРИЧА СА БАЛКАНА,
О ЉУБАВИ МАЛЕНЕ И КЛЕПЕТАНА,
СЕДАМНАЕСТ ГОДИНА ОНА ЈЕ ТРАЈАЛА,
ВИШЕ ОД ШЕЗДЕСЕТ ПОТОМАКА ДАЛА.

МАЛЕНА И КЛЕПЕТАН

Винула се небу једна рода млада,
напустила гнездо да с другама лети,
ни слутила није да зло земљом влада,
зацрни се небо од страшне авети.

Пoлeтно лепрша, сунцу се весели,
радосна јој душа, у срцу јој мило,
само један трен, тугу од среће дели,
ранило је небо млађано јој крило.

За облаком сунце ненадано зађе,
од тешке ране у трави се превија,
у цвету младости метак је пронађе,
несрећна је судба у црно завија.

Господ помогао да рану зацели,
али да пoлeти више неће моћи,
сад’ се више јадна сунцу не весели,
тужна чека јутра и испраћа ноћи.

Несрећну и саму драги је видео,
поглед њен је имао чаробне мôћи,
на вечиту љубав одмах се заклео,
обећао с’ новим прoлeћем јој доћи.

Прохујала многа прoлeћа од тада,
из свог гнезда гледа кад ће да јој слети,
иза њих осташе покољења млада,
зар и птице знају тако се вoлeти?

Сваког јој прoлeћа ново гнездо прави,
његова Малена,од милоште поста,
међу њима било све више љубави,
а људима за наук ова прича оста.

Настави са читањем “МАЛЕНА И КЛЕПЕТАН – Јасмина Димитријевић”

Љубав једне жене

Док поноћно небо звездама бехара,
месечином ти милујем уснуло лице
Луд сам од љубави, срце из недара
на груди ти спустих, моја Несанице

А у косу сплетох венац пољубаца
Опијен росом наздрављам за срећу
Из прошлости сенке све ћу да побацам
Ти не слутиш да си заспала у цвећу

И да си ме тихог умирања спасла
клонулог на прагу срамног посрнућа
Док су ти крила анђеоска расла
повела си ме путем васкрснућа

На длану се твоме кријем од немира
Знам да сам био колевка беспућа
Открила си ме на рубу свемира
и вратила брижно у нежна сванућа

Испраћам самоћу, и гледам у очи
веру да препознам жене која воли
Повела ме путем којим редак крочи
и дала ми снаге ране да преболим

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА – Тихомир Јанићијевић

НА КАВЕЗУ СРЕЋЕ ОД ЧЕМЕРА ВРАТА

Тракара разбој у звезданом лазу
Силопреља преде месечину златну
До свитања трчим по свиленом платну
И као прут дрхтим на вреломе мразу.

Моје детињство поред реке плаче
Од њега до мене порушен је мост
Мој најлепши сан је оглодана кост
Из копита ноћи жива ватра скаче.

Где су оне ноћи пуне плаве свиле
Кад су сваке ноћи стрељале ме виле
Ко украде моју јабуку од злата.

Сад пролазе друга деца испод дуге
Сад је моја душа пуна црне туге
На кавезу среће од чемера врата.

________________________________
Тихомир Јанићијевић – Куршумлија