Врело Светог Јована 2022, Макрешане – ПоезијаСРБ

Манифестација ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА одржана је 7. 7. 2022. године у Манастиру Светог Јована у Макрешану по тринаести пут. Овај поетски-музички програм обележили су својом поезијом песници Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Програм су ове године организовали МЗ Макрешане, Управа манастира Свети Јован Макрешане и Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. Уводну беседу и благослов манифестацији дао је протојереј -ставрофор Љубиша Милошевић. У програму су учествовали песници, чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и то: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Радован Стевановић, Данијела Јевремовић, Богдан Јефтић и Олга Раденковић. У програму су учествовали и фрулаши: Аранђел Минић и Слободан Цакић као и најмлађи фолклораши КУД-а „МЛАДОСТ“ из Макрешана. Тачку на И ове манифестације ове године својом музиком на хармоници и изванредним певањем ставили су свакако Драган Александрић и Љиљана Александрић. Ове године манифестација „ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА“ је наставила са обновом духа аутентичности, која се шири овим просторима, живи у народу, а онда се разлије пред јавност, као Западна Морава кад надође, на плодне њиве Макрешанских сељака.

BOKAL – Jovica N. Đorđević

Pustite ljudi, neka, hvala,

noćas nisam rad

da pijem iz vaših bokala.

Usahla mi nekako ruka

plašim se biće mi muka

ma pustite, ja pijem sam.

Čašu čemera još uvek grlim,

umilna večnost mene doziva,

zbog vaših bokala duša mi drhti,

dok bol postaje sve jači

ja nazdravlja samo voljenoj smrti,

trnovit su moji puti,

ja noćas pijem sam.

Čaša je je moja puna gorčine,

tuđin me voli od majke više,

i niko me sada ne zove sine

makar i želja da me mine,

ja noćas umirem sam.

I gle predivnog snoviđenja,

u me’nesta poslednja muka,

bokal drži Drainčeva ruka.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

ПоезијаСРБ на лету културе у Рибарској Бањи 2022.

У оквиру Лета културе 2022 у организацији Рибарске Бање на летњој позорници, одржан је 6. 7.2022. године поетско-музички програм Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем У Крушевцу. Комплетну иницијативу, припрему и реализацију маестрално је одрадио Милосав Ђукић Ђука. Учествовали су песници: Светлана Ђурђевић, Милосав Ђукић Ђука, Љубодраг Обрадовић, Даница Гвозденовић, Снежана Поповић, Нада Милосављевић Кети, Првослав Пендић, Миљко Шљивић и Градимир Карајовић. У музичком делу програма наступили су чланови бенда: 2+2: Ивица Јовановић Шљива и Иван Ђука Ђукић. Певала је и Александра Иванов. Још једно прелепо вече, које је било идеални спој поетске речи и одличне музике за бројну публику, а које је одлично водила и уредила Светлана Ђурђевић Ђурђа. Фотографије је снимила Ђурђија Обрадовић, а видео Љубодраг Обрадовић. Уживајте!

БОСОНОГА И НЕБО – Душан Комазец

Ближи се журно. Да ли преболећу
вечност што тихо на врата им куца.
И зар су битне сузе што не слећу
кад стално чујем дамар дечјих срца?

Сва блага лепшег света им се нуде,
ал’ неће чути пунолетства многа,
нити звончиће детињства што руде,
јер тихну немо снена, босонога.

Због чега мирис и обиље цвећа?
Да л’ воља Божја или судба клета?
Дрхтавом руком упаљена свећа
зари им снена, прохујала лета!

Опело иште небо пуно плама,
док ‘свешта душе што Богу су раде.
Умину сета, не жубори тама?
Путују к’ небу душе вечно младе!

ZARASLI PUTI – Jasmina Dimitrijević

ZARASLI PUTI

Dragog detinjstva mog  davno su zarasli puti,
umesto bujnog klasja niče korov iz njiva,
strništa, dok zelena trava nesrećna sniva,
maslačci da joj se nedre iz nedara žuti.

Krajputaša nema pokraj kojih ćutah rado,
u  tišini nemoj, o prošlosti mi  pričasmo,
duše boli delismo, svoje rane vidasmo,
sažeženi proplanci, više ne pase stado.

Ne čuje se ni žubor gorskog  bistrog potoka,
na čijoj obali se Igrasmo kao deca,
tužna šuma  ćuti, po katkad bolno zajeca,

ko da je davno tišti večna  rana duboka.
I duša moja pusta nesrećnu sudbu sluti,
nestaće jednom sve, k’o što  zarasli mi puti
Настави са читањем “ZARASLI PUTI – Jasmina Dimitrijević”

СЕЋАЊА – Душан Комазец

Волио бих чути песму стару,
песму која буди успомене.
Волио бих отерати сету,
па да неком новом стазом кренем.

Не знам зашто сетне очи блуде
Осећаји стари кад оживе?
Душа боли, а срце жубори,
куд год кренем сећања се буде.

Соба пуста, а ја будан снивам,
тражим себе у времену хтења.
Тражим, али стазе на све стране
односе ме. Ништа се не мења.

Тихим ходом новим добом газим,
будућност и није нешто лепа,
или ипак ја се мало мењам
и што треба не могу да спазим.

Porijeklo

Odakle smo majko, ovako puni topline
Ljubav me guši, srce mi nadima
Gori u mom oku, pjeva iz mog grla
Mami me u kolo, mami u jato
Letila bih u nebo, okovala u zlato
Sve što ljubim tako jako

Dokle god ti pogled doseže sine
Zemlja je tvojih djedova
Naše su kosti ovu zemlju gnojile
Srpske su nas majke stoljećima dojile
Mlijekom i ljubavlju, toplinom čistih duša
Ponosne, prkosne, čestite, stasite
Da korijene imate gdje god da se skrasite

Korita, kamen i jama, Korita, snaga
Korita, ljubav i tama, Korita, kolijevka draga
Korita, sjećanja, zaborav sjećanju prijetnja
Korita, bijeg od bola, a ljubav bijegu smetnja

Kuda ćemo majko ovako puni topline
Idi vidi svijet, i dođi kući sine.

DVORI

Kano mis’o lahko livadama letim,

razdraganu dušu opija mi trava;

izgubljenu sreću opet da osetim,

rodna kuća nigde nema zaborava.

 

Oprosti mi Bože, duša mi je prosta,

uzalud zarđale ključeve držim,

od rođene kuće sad ništa ne osta,

pa ni jedne voćke za nju da s’ pridržim.

 

Hej nebeske sile, da li neko znade,

kakva crna neman moje dvore sruši;

zašto rodna kuća do temelja pade,

 

zar da večnu ranu ja nosim na duši?

Nošen snagom vere, temelj’ma ću stići,

k’o feniks iz vatre novi dom će nići.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

Драинцу за помен

 

ДРАИНЦУ ЗА ПОМЕН

Ој Србијо, моја мајко драга,
И Топлице завичају мио,
Анђеоска крила опет ми трепере
На кућноме прагу, људи моје вере.

Веровао ја сам у слободу душе,
Тих година кад сам у свет кренуо,
Желео да видим човека без јарма,
И висину жеље људских идеала.

Причали су тада да сам “луди Раде”,
Што по свету скита, Богу дане краде,
И да само неке, црне песме пише,
А да нико овде не станује више.

Широка су била поља мојих жеља,
Али младост је хтела много, много више,
Да песмама мојим из дубине душе
И народу моме помогне да дише.

Кад вечерас ту, на огњишту моме,
Са небеса плавих гледам у вас браћо моја мила

Ево опет знадем да сва хтења моја,
Никад нису пала ни залудна била.

На лицима вашим изборана чела,
Ко година оних кад сам и ја кренуо,
Да у Свету пуном јада и чемера
Души својој клешем камен од мермера.

Црни песник кажу, с душом од памука,
Олињали шешир и дрхтава рука,
Песме моје нису биле за весеље
Опет месец “кашље” опет ми се смеје.

Путовање боема трајало је кратко,
Никад у топлини нити душе сите,
Сад кад ту вас видех, почиваћу мирно
Грудо земље моје, волeо сам те силно.

Ја са земље нестах од болести тешке,
У гроб су ме спустили без праве адресе
Иза мене само остале су песме
Да поживе колико, крај путева чесме.

И нек буде тако, нек ме песме памте
По прашњавој ципели и мантилу старом
Што су пола света обишли и срели
А кући ме враћали зуби “огладнели”.

На парцели 38 Београдског гробља
У липовом ладу кости моје леже
Чекајући вино, жито завичаја, једну жуту свећу
Зар за помен душе несрећног боема
Да остане само стих и тужна поема.

© Драгојло Јовић

__________________________________________________________

                                   Песма написана и читана једне октобарске вечери                                  у родној кући Рада Драинца, 2017.

Традиционална  манифестација обиласка куће Рада Драинца  би требала да се настави. То је наш дуг према овом великом боему и песнику.

***Било би лепо да и друге колеге песници напишу неку песму о великом Раду из Трбуња код Блаца. Моји стихови су само покушај, други ће то урадити много лепше и мудрије. Наравно, само ако има добре воље.

Срдачан поздрав свима.

МИРИС ЈУТРА – Андреја Ђ. Врањеш

МИРИС  ЈУТРА

Птица  рањеног лета,
тулипан погнут, као да  клечи,
тишина мека,
отишле су речи.

Сунце  се високо пење,
у светлу хиљада руку
и  све би хтеле оне,
откинути цвет у струку.

Настави са читањем “МИРИС ЈУТРА – Андреја Ђ. Врањеш”