Zidanje poezije

Vidim stoji prazno, prazna strana. Mislim

maglo bi tu da se ozida, tekst o nečemu još nerečenom…

Ogradim prostor, mjerim i računam

Tražim dozvolu za gradnju, pripremam materijal, smišljam radnju

Prevrćem sadržaj, raspored soba, koliko spratova

Koliko od poda do plafona,

Koliko od plafona do poda

Gdje staviti stepenice,

Koliko prozora, vrata…

Pričati o vremenu prošlom, o onom koje dolazi

Ili o ovom što sad tek prolazi,

Pričati intimno, o nama

Ili razvući preko kontinenta.

O pravdi, o nepravdi

O vjeri, o nadi?

Sviđa ti se, nesviđa…

Izbrisati sve, bilo bi šteta

Opet početak, prazan list, prazna strana

Provući se kroz mnogo godina,

Ili svesti na par dana

Svejedno, višespratnica, ili koliba mala

U svaku bi te sobu kao zlatnu nít uzidala

Sunce moje drago,

Jedino moje blago.

Саборовање у порти Цркве Светог Пантелејмона у Пепељевцу

У порти Цркве Светог Пантелејмона у Пепељевцу је 12 јула 2022. године одржан завршни дан манифестације САБОРАВАЊЕ у организацији Културног центра Крушевац. Цео програм, који се састојао од ликовне колоније, изложбе слика, свечане литургије и завршног културно – уметничког програма обојили су КУД “Пепељевац” из Пепељевца, КУД “Герасим Вујић” из Коњуха и КУД “Миодраг Вучковић” из Здравиња… Посебну ноту духовности и добре животне поезије дали су и песници из Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца: Аријана Хинић, Милосав Ђукић Ђука, Градимир Карајовић, Богдан Јефтић, Љиљана Тамбурић и Љубодраг Обрадовић. Програм је уредио и осмислио Чедомир Милосављевић, водила га је Вера Поповић, а за озвучење и тонску реализацију био је задужен Марко Вишњић… Бројна публика је уживала у приређеном програму, уживајте и Ви у сликама и видео запису…

Ni danas se nije desilo ništa vrijedno zapisati

Dan mi se izmiče kroz prste,

kao i većina dana u nisci koju zovem životom koji živim.

Svijetli dani jedni s drugim uvezani noćima,  mrakom,  i tako u nedogled,

ili mnogo bliže, jer biće kraj i tom lancu,

mi samo volimo vjerovati da je lanac okrugao, i da visi o vratu Boga jedinog u koga vjeruješ,

u nadi u vječni život, slatke laži u koje se pretapamo,

a krst koji nosiš je kao dug, dostojan život

kao duboka voda što sve nosi, i nas,

svi putevi u istoj tačci ukršteni.

I vjera postane istina ako ti je dovoljno da budeš zemlja,

da budeš drvo, da budeš ptica,

da budeš jedno są svim, sa planetom.

Ni danas se nije desilo ništa vrijedno zabilježiti

da nekom pročitaš

sutra.

 

УМИНУТ ДВОР – Душан Комазец

Бачено око, у даљи спокој што мре,
јер први петли јављају „ румењу” зор.
Хитањем корак около пристигнут пре
јутрења сненог, ком заклон од сунца двор.

Осморен грехом доходи злохуди строј
што нечовештвом у крви извори злост.
Бездух у срцу, жртви у неброју пој.
Лице и срећа, уминут Божић и пост!

Кошуљи црној унапред опрост за грех
„ отаца часних”, а где ту од Творца страх?
Опело немо, ни поп, ни клепка, нит’ плех?
Суноврат ума, праху од прашине прах.

Жалосна врбо што Сави милујеш вал,
оплачи тугом живот им уминут прост!
Крвава реко упамти најлепши жал,
даруј га небу, ком Србаљ најдражи гост!

БЕГУНЦИ  ОД  СУДБИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш

БЕГУНЦИ  ОД  СУДБИНЕ

Клонили се рђавих  сретања,
отимали од  злих слутњи,
бојали се ниског греха,
чували од подлих  ћутњи.

Тражили су светла  луку,
падали и подизали,
селили се, куд све нису,
о године спотицали.

Сутра  су им отимали,
њихово је јетко било,
што су знали, тихо знали,
дал  се крећу, ил су стали?
Настави са читањем “БЕГУНЦИ  ОД  СУДБИНЕ – Андреја Ђ. Врањеш”

AFORIZMI – Dragiša Pavlović Rasinski

Danas se u konkurenciji, jaja najbolje kotiraju mućkovi.

Ma kakve ozonske rupe. Mene više brinu rupe na mojim pantalonama.

Radim i igram loto. Pa šta pre upali, plata ili premija.

Prešao sam na brzu hranu. Čas pojedem ono što za penziju mogu da kupim.

Džabe se hvatam za slamku. Motka bi dala bolje rezultate.

Vodimo svestranu brigu o sportu. Čak i konjima s hvataljkama dodeljujemo konjušare.

Džabe se baka radovala promenama. Crvenkapa i vuk stupili u koaliciju.

Kad god treba da se odlučimo za Istok ili Zapad, mi se uhvatimo za nešto izmedju.

Sad smo najčistija država. Ceo svet nas riba.
Настави са читањем “AFORIZMI – Dragiša Pavlović Rasinski”

MINIJATURNA GLOSA NA STIHOVE RADETA  DRAINCA – Jasmina Dimitrijević

MINIJATURNA GLOSA NA STIHOVE RADETA  DRAINCA

NIRVANA

Da mi je samo u rodni kraj da odem što pre
I umrem tamo zaboravljajući sve

Rade Drainac

ZOV CRKVENIH ZVONA

Zlaćeno klasje još uvek  talasa moje sne.
Dok drozdovi zoblju zrnevlje sa rodnih njiva ,
do zemlje se svile grane od plavetnih šljiva ,
da mi je samo u rodni kraj da odem sto pre.

U samotnoj tuđini srce  moje mre.
Vraćam se gde me zvona crkvena zovu.
Duša plače k`o da se bliži pokrovu
i  umrem tamo zaboravljajući sve.
Настави са читањем “MINIJATURNA GLOSA NA STIHOVE RADETA  DRAINCA – Jasmina Dimitrijević”

KOŠMAR – Jasmina Dimitrijević

KOŠMAR

Spremala se strašna oluja.
Noć je bila crna poput ugljena.
Nebo bez zvezda, ko bezdan tamni.
Fijuci vetra kao urlik ranjene zveri.
Plamene zmije povremeno, ispruženih jezika, osvetle ovu pustoš.
Ledena kiša počinje da pada.
Stojim sama u ledemoj nedođiji.
Dozivam te, a glas mi se gubi i meša sa strašnom grmljavinom.
Nema te…
Ne čuješ moje vapaje.
Pokušavam rukama da obavijem i zagrejem promrzlo telo.
Ne mogu više ni da plačem.
Suze se lede na mojim obrazima.
Gde si nestao?
Zašto si me ovako krhku ostavio u ovom bespuču.
Vidim te u daljini.
Naslućujem tvoju siluetu u magli.
Pružam ruke prema tebi i molim da se vratiš.
Odlaziš, a kroz jeku grmljavine do mene dopire tvoj zlobni smeh.
Smeh iz nekog filma strave i užasa.
Nemoćna padam na kolena na raskvaslo tlo.
Pogleda uprtog u nebo,
Nemo molim za spas.
Kroz noć se prolama zavijanje vuka samotnjaka.
Ostavljen je poput mene….
Настави са читањем “KOŠMAR – Jasmina Dimitrijević”

ČOVEK DO SMRTI

K’o kap znoja sa čela mi krene,

dotakne obraz, produži dalje,

misao bolna struji kroz vene,

naličje moje zlatne medalje.

 

Nije to strah, teskoba je neka,

životni vakum gužva mi misli,

da spoznam poriv prava čoveka,

sreću, koju smo mukom potisli.

 

Pojte sužnji pesme o slobodi,

nek’ poteče misao k’o reka,

da potone u najdubljoj vodi,

 

što ubija u meni čoveka.

Sa tri prsta nebo podupirem,

čovek biću i kada umirem.

 

autor

Jovica N. Đorđević