STANJE ZA PLAKANJE

Stanje – za plakanje!
Kroz tamu se dim provlači, ulazi u čista pluća.
Vrata širom otvorena. Domaćinska svaka kuća.
Svakog gosta vala dosta, do tri noći i tri dana.
-Glas promukli začuo se, sad sa sviju četir’ strana.
Cveće mi se osušilo… I ne cveta, ne miriše.
U grudima srce jadno, niti kuca, niti diše.
Mrak pokrio sve prozore, zavladala gusta tama.
Umuknuli svi glasovi, buka, gužva i galama.
Na ulici mrtve ptice, skakuću u plitkoj bari.
Ljudi svi se čudom čude, tako li sad stoje stvari?
Olinjala stara mačka  što se tromo sada vuče,
iz dvorišta pobegla je, napalo je neko kuče.
Mačor drema u zapećku, a miševi kolo vode.
Dimnjak garav, pocrneo, otišle su davno rode.
Vetar skida suvo lišće, na drveću golo granje.
U vatri sad zmija pišti… To je stanje za plakanje!
Kroz kaljuge i kamenje, mrtve duše svetom hode,
opasane mačevima, traže put svoj do slobode.
Grobovi su zapusteli, ne čuju se narikače.
Zavladao  muk, tišina… Više niko i ne plače.
Vesna Stojković

BESMRTNE MISLI

Okopati zemlju dovoljno duboko
da bi se došlo do plodne postojbine
Tada spustiti telo mrtvaca
i zaliti ga da se prerano ne sasuši
Onda čekati dovoljno dugo
da nikne trava, bulka, drvo
Na svakom listu, grani, stablu
lelujaće besmrtna misao
pomenutog stvora
Još kad bi neka krupnooka zver
sažvakala rodno rastinje –
misli bi se umnožile i nastavile
post mortem modus vivendi Zasigurno
Tvrdim!

ПОЕТСКА ПОЗОРНИЦА У ЋУПРИЈИ – 12.2022.

На поетској позорници у Ћуприји, одржано је такмићење песника аматера. Било је око 40 такмичара. Прва награда стручног жирија у саставу Ђорђе Петковић (председник), Миле Лазаревић (члан) и Боривоје Видојковић( члан), додељена је једногласно песми „Република Српска“ аутора Андрије Радомировића из Параћина. Другу награду равноправно добијају Нада Милосављевић Кети из Крушевца за песму „Име“, и Борис Стојанов из Лесковца за песму: “Чије грехове плаћам“. Трећу награду равноправно деле Светлана Андрејић са песмом „Моја мајка“ и Хранимир Хране Милојковић из Соко Бање са песмом „Балада о старом вишњару“.  Посебан утисак су оставили чланови Удружења песника „Поезија СРБ“ из Крушевца са својим члановима , а посебно из Ћићевца: Бранко Ћировић-Ћиро. Мирослав Кркић и Боривоје Бора Видојковић. Била је и Јасмина Димитријевић из Загреба и Мирко Стојадиновић из Крушевца. Ћиро ми је скренуо пажњу да посебно нагласим Ћићевац, да то не смем да не нагласим. Сада ми ништа не пада на памет. Кад се сетим и дође ми написаћу ти, поздрав./Бора Видојковић/

 

ПАДАЈТЕ КИШЕ НЕБЕСКЕ – Душан Комазец

Падајте кише небеске, сперите љагу с костију,
обелите нам образе, нека се њиве поору!
Прикријте стазе-богазе од разузданих гостију!
Дајте да родом пшеничјим купимо Славску одору.

Јер, ако не би падале, због туге неме, велике
пресушили би извори, шуме збориле пламењем.
Око би сузу минуло, осушиле се јелике.
Као Каин на Авеља, брат би на брата камењем.

Утрни „фењер” месече да море сурих облака
чарну нам гору ороси што је хајдуке давала!
Нек тад се свећа упали мог аскурђела морлака
да се из дечјих ноката ишчупа два’ес’т чавала!

Услиши Богородице молитве смерне, искрене
због наших Славских икона, јер смо потомци трајања.
Ми смо крвнике тешили због мисли благе, виспрене.
Много смо много грешили, дошло је време кајања!

Падајте кише небеске због молитви и надања,
да њиве хранитељице извор-водом се опију!
А када вољом Господњом умину силна страдања,
нек’ наше туге велике, увири река попију!

ČESMA-Miroslav Krnjeta

Rumeni zrak jutarnjeg sunca
nežno stidljivo prolazi kroz lišće
pašljivo dodiruje usnulo drveće,
prati ga muzika šumskih ptica.

Stara šuma netaknutnog mira
kristalnih potoka skrivenih izvora,
raspevanih vetrova sa divljim alejama
u srcu zelene kuće leži česma.

Tako tiho šapuće i žubori
ovde kao da vreme stoji,
vazduh nepoznatim nirisima govori
stani živote i vode se napoji.

Tu je srce poljubilo željeni spokoj
čisto Božansko zadovoljstvo na
drvenoj klupi,
duša napojena vode u blaženosti dubokoj
na česmi u carstvu šume um se okrepi.

OLOŠ-Miroslav Krnjeta

Nije strašno biti loš
imaš šanse da promeniš kurs,
gadno je kad postaneš ološ
zgadio si život silom tražiš mrs.
Vrebaš kao čudovište žrtve
misli ti plivaju u žabokrečini
živiš od takve žetve,
od tvojih mreža pauče otrovni
stradaju pošteni i nevini.
Izgubio si srce u zadimljenoj birtiji
predao mladost oštroj čakiji,
od tada lutaš željan krvi
prodaješ dušu za tanjir mrvi.
Postaješ juda iskariotski
za srebrenjake izdaješ,lažeš,
gade belosvetski
nemaš obraza niti milosti
nemaš reč jer živiš od pakosti
zlo ti je pojelo sve kosti.
Kuća ti je malarična baruština
spavaš na krevetu đavoljih prljavština,
gde slaviš razvrat,krv,poroke,
otvaraš šampanjac kad zabijaš
otrovne žaoke.
Likuješ nad mukama i suzama
kitiš se nasiljem i prevarama,
ti ne pružaš ni porodici ruke
ljubav si pljunuo otišao u hajduke.
Duša  ti je sečivo,srce pakla zver
puniš revolver ideš po biser,
zadovoljavaš izvitoperene potrebe
u nedelima nalaziš sebe.
Zašto bi ruke prao
noćas si pio,varao,krao,
čemu pranje
čekaš noć za opijanje i kockanje.
Bes i mržnja  vode tvoje telo
smrdiš na trulež nosiš kanalizacije odelo,
iz usta piksla,ćoškare zadah
oči uzela magla i žuti prah.
Kad se briješ pogledaj ogledalo
vidiš li sliku Dorijana Greja
unakazilo te zlo bulevara
tama betonskih aleja,
gde je ono nevino dete malo.
Pogodio si trojku u pogrešan koš
burazeru postao si teška ološ.

ИЗГУБЉЕНО ПОВЕРЕЊЕ

ИЗГУБЉЕНО ПОВЕРЕЊЕ
Када се над мојом главом тамно небо спусти
И мисли ми неке тешке падају на памет.
Пред очима титра сенка, црни облак густи.
Ниоткуда не стиже ми ни помоћ , ни савет.
Покушавам да пронађем излаз и решење.
Кренем напред, спотакнем се… Трновита стаза.
Преко мојих леђа пада дрвље и камење.
Путева преда мном много. Нигде путоказа.
Сад гледам у црно небо, тражим светлу тачку,
да расветли мисли црне и пут ми покаже.
А ветар ме пољем витла к`о неку играчку.
Ја узалуд опирем се – ништа не помаже!
Као зрно песка ја сам у некој пустињи,
лелујам се тамо – вамо, губим равнотежу.
Чујем гласове у тами, као плач детињи…
Вражје слуге намаме ме, па ме у чвор вежу.
И узалуд руке ширим, пут неба ја стремим.
К`о сунцокрет окрећем се према јарком сунцу.
Из свег гласа тада вриснем, па нагло занемим.
Час понирем, падам, онда идем ка врхунцу.
И живот ми тако прође у вечитом грчу,
борим се на правди Бога за част и поштење.
И ногама босим газим по трњу и срчу.
Међ` људима изгубљено тражим поверење.
Bесна Стојковић

СТО ЗА ЈЕДНОГА

СТО ЗА ЈЕДНОГА

Док Сунце сија и небом хода,
упамти сине српскога рода,
кад нам је дошла ђавоља хорда,
и брат кад брата изда` и прода`.

Србију, тад Њемци дробе и ломе,
желећи да је крвнички згроме,
да нас униште и сасвим сатру,
сипаху свуда огањ и ватру.

Па нек се памти и нек се знаде,
да банда швапска, тад проглас даде:
„Сто, ће убити српских смртника,
за једног њиховог мртвог војника“.

Да се што жешће нама освети,
још нам додатно тад запријети:
„Педесет Срба мријет` ће на муци,
за једну рану на швапској руци“.

То нигдје, синко, важило није,
сем на тлу наше свете Србије,
и никад сличне не бјеше приче,
да се за једног, стотину смиче.

Катил нам поби` дјецу и жене,
и крв се њима заледи у вене,
двадесет и три стотине, тада,
невиних ђака и људи страда!

Аутор: Љубиша Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

Крагујевац, Шумарице 2022 љета Господњег

SRCA U SRCU

Nosim nečije srce u sebi
čujem kako kuca u mom
Nerazdvojna smo celina
ma šta pomislila
to je njegova misao
Ne plašim se ničega
strah bi uplašio njega…
Ne želim da se promenim
sudba bi me vratila opet
u ono što sam oduvek bila –
Mesec i Sunce tog srca
Najdublje čuvana tajna je nečije srce u meni:
jutro svakog dana
pora najužeg dela kože
početak svakog kraja
grana života u šumi
ispružena do svemira
da zvezdama čuva nadu.
Nosim nečije srce u sebi
postojim dok ono postoji