ИЗГУБЉЕНО ПОВЕРЕЊЕ
Када се над мојом главом тамно небо спусти
И мисли ми неке тешке падају на памет.
Пред очима титра сенка, црни облак густи.
Ниоткуда не стиже ми ни помоћ , ни савет.
Покушавам да пронађем излаз и решење.
Кренем напред, спотакнем се… Трновита стаза.
Преко мојих леђа пада дрвље и камење.
Путева преда мном много. Нигде путоказа.
Сад гледам у црно небо, тражим светлу тачку,
да расветли мисли црне и пут ми покаже.
А ветар ме пољем витла к`о неку играчку.
Ја узалуд опирем се – ништа не помаже!
Као зрно песка ја сам у некој пустињи,
лелујам се тамо – вамо, губим равнотежу.
Чујем гласове у тами, као плач детињи…
Вражје слуге намаме ме, па ме у чвор вежу.
И узалуд руке ширим, пут неба ја стремим.
К`о сунцокрет окрећем се према јарком сунцу.
Из свег гласа тада вриснем, па нагло занемим.
Час понирем, падам, онда идем ка врхунцу.
И живот ми тако прође у вечитом грчу,
борим се на правди Бога за част и поштење.
И ногама босим газим по трњу и срчу.
Међ` људима изгубљено тражим поверење.
Bесна Стојковић
(Прочитано: 84 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.153 пута)
