ВРЕМЕ-Здравка Пап

Време те
за рукав вуче,
да не журиш,
да имаш више,
појешће те вуци,
где год да кренеш
своју ћеш кожу вући.

Загрли и пољуби,
обрадуј и дај,
нек иде душа
где време не мери
откуцаје срца.

СУША, КИША, СЕЉАК – Братислав Спасојевић, Драган Ракић Сингер, Љубодраг Обрадовић

 

 

СУША

Стоји сељак поцрнела лица
Ко неки предзнак црни
Ока зеленог. сред модрих пшеница.
Мисли, стрепи, трни…

Још се једна бора уклесала на лицу
И влас пређе ка седоме строју
Дрхтавом руком загрли пшеницу
И окупа је у властитом зноју.

Клону му глава међ спарене влати
Угледа земљу испуцалог лица
Што ће последњу кап утробе дати
Да спасе поља родних пшеница.

Једна му суза поглед помрачи
Ко измаглица јесењег јутра
Ипак у нерву му вера зрачи
Киша ће пaсти сутра, сутра

© Братислав Спасојевић

Настави са читањем “СУША, КИША, СЕЉАК – Братислав Спасојевић, Драган Ракић Сингер, Љубодраг Обрадовић”

РАСЕЉЕНО ЛИЦЕ – Жељко Перовић

#željkoperovićžesp
Одломак из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

РАСЕЉЕНО ЛИЦЕ

Носталгија се рођањем у људској сржи угњезди и стрпљиво чека да је године у старости позову!
Од када сам град рођења напустио, јутром се будим сјећањем на младалачке и безбрижне дане и људе са веселим погледима, који су у пролазу капе скидали, руку пружали и са осмјехом на лицу за здраве упитали. Та је слика остала у мени и она је моје погонско мамило да трагам за сличностима и поредим прошлост са стварности, природне љепоте са модерном културом градње. Неко би рекао; жал за младости остарјелог туђинца, који се морањем разликама прилагодио. Промјене сам као слијепац бјели штап прихватио!
Често у тијелу осјетим празнину, кад ослушнем веселе гласове људи који се диве љепотама свога огада. Било да сједе на клупама у парку, на радном мјесту, на улици у пролазу и ко зна гдје још. Празнину, али не и љубомору, јер све што је морањем остављено жалом за отетом љепотом у сјећању остаје. Моја се љубомора у носталгији скрила и свој ослонац у старости пронашла. Из дана у дан као слијепи савезници све више се инатие и без ријечи лијепо сјећање сновима враћају. И тако то крене, човјек у старости мислима се преда у којима срце машти пусти на вољу, да се љепотама уз уздахе диви. Од муке и боли преживљеног исцрпљен на пола пута сам стао, да преварим младалачке дане и пренесем нову средину. Да град рођења са градом живљења замјеним и драге људе на улицама поново сретнем. Али вријеме не чека, са годинама пролази и непримјетно ми косу боји. Из мене младост већ одавно клизи као дим са цигарете нестаје!
Увјек постоји нешто кроз шта човјек мора да прође, онда га се одрекне или још чвршће стегне, пригрли или одбаци. Суд појединца за кривицу неког сличном њему, критика испразна, казна готово никаква. Али када маса суди и осуди, грешник за стидом храбрости нема, окреће се и приклања да и не зна коме, јер одбаченом шта друго преостаје. Дружење моје са одбаченим одавно је заледило вријеме, од питомине санта леда поста.

НА КРАЈУ КРУГА – Жељко Перовић

#željkoperovićžesp

Пјесма и моја мисао из моје књиге
ВАРОШИНА КОЈЕ ВИШЕ НЕМА

Човјек се све вријеме свог постојања налази између побједа и пораза, које се у кругу окрећу и у крви дотичу; побједе ће крварити и нестати, а круг ће се отворити и човјек престати постојати! Људи су навикли у кругу се кретати, од прошлости учити, у садашњости живјети и грешке исправљати, а у будућности покушати пропуштено надокнадити! С временом све нестаје, у прошлости се таложи и за сјећање чува! Али кад часи живота од човјека клизну, са њима ће и сјећање као мутна вода нестати! Исцрпно тијело на путу ће застати и кругу затворити! Побједе и порази, успјеси и падови мијењају човјека све док идеја и снага у тијелу постоји!
Дође вријеме када све постаје неважно, са њим и безвоља у којој се успјеси престају да славе!

НА КРАЈУ КРУГА

На крају сата минут долази,
Кратко се задржи
Са казаљком у прошлост клизне,
Да нестане
И сјећање постане,
Сваког трена старије и старије

На крају марта април долази,
Прољећу постељу промјени.
Првим даном шаренилом прошета
Да повјетарцем
Замјени хук вјетра,
Мирсима цвијића најави љета.

На крају децембра Нова година долази,
Са пољубцима дане раздјели.
Једаном више једаном мање,
А један посебан Фебруару остаје
Да пахуљама
Прошара хладне зимске дане
На олуцима сачува
Бисерне ледене ђердане.

На крају круга тама долази,
Гасну догорјеле свјече
Низ окна прохладно спушта се вече,
Да вјенчић
Ниже у часима сјете,
Из тачке у круг плете и плете!

LENA

Ne traži ljubav od mene Leno,
iskonska patnja dušu mi truje;
još uvek u meni sve je njeno,
molitve moje nebo ne čuje.

Ne traži ništa jer sve me boli,
pitanje teško dušu mi davi;
kako je mogla drugog da voli,
na našu ljubav tačku da stavi.

Osta mi Leno telo bez duše,
usahnu poslednje zrno sreće;
životne grane stablu se suše,
prolistati one nikad neće.

Ti idi Leno negde daleko,
nedaj da tuga moja te boli;
jer tebe već negde čeka neko,
ko hoće tebe samo da voli.

autor
Jovica N. Đorđević
10.02.2024g.

САМОЋА -Здравка Пап

Крик самоће
срце понесе
баци га на стење
звук се створи
од камена јачи
из душе поче да вришти.

Срце туге
радост ми донесе
мир да нађем
рану да излечим.

Продужи ми живот
чежњом жељу
да ухватим
љубав да се роди
у чекањима нашим.

БЛАГОСЛОВ – Душан Комазец

Пролазниче горди, да л’ се некад сетиш
када охол поглед ка обзорју пружиш
и угледаш ласту, да са њом полетиш,
с облацима сненим да се мало дружиш?

Да с рајских висина убог спознаш, да је
суза тих благослов, истина плод крви.
Вечност нада оном ко се смерно каје,
а охолост жрвањ који душу мрви!

Ал’ не видиш небо од крошње, са гране
под теретом силним која се повила,
нити лепршавост игре раздрагане,
лептира кад нежна ошарени крила.

Не верујеш скривен незнабожним зидом
ни слепцу крај пута који моли Христа,
што вапећи жуди за очињим видом,
ни када му пламен у оку заблиста!

Одавно си пао под окриље злости,
јер не чујеш вапај убогих и клетих.
Не видиш пороке људске ништавности,
ране, праведника на крст разапетих!

Док прикриваш тмину сопственога сјаја
бескућник на клупи не марећ за јаде,
неопхрван „стидом свога промашаја”
чаролијом мира дах вечности краде.

Путниче што ходиш „перивојем ружа”
не погледај бо’не бездушно и реско,
јер убоги просјак који руку пружа,
благослов ти нуди и Царство небеско!

ZIMSKI BAKABUND ( Beše nekad ) – Ljiljana Tamburić

ZIMSKI BAKABUND

Kad se odvuče leto, noseći vrele vetrove
I za njim poleti lišće žuto ko suvo zlato
Pa beli pokriju snegovi, tanke, zelene borove
Golomrazica okove, po putu, dosadno blato;

Kratki, pospani dani obuku vunene gunjeve
Šubare od crnog jagnjeta navuku na smrzle glave
Zapale čibuk i tumbe – kroz odžake teraju đavole
I raduju se svecima što prave gozbe i slave.

Ustaju zorom, da stave, seno već budnim kozama
Ugreju rakiju na kubetu, na kome krčka kačamak
Usput misle o voćnjaku i neorezanim lozama
Lagano meću na sofru, kašiku i drveni čanak.

I tek što se dan razdani, sumrak prekrije planine
Bakabund zimski se smuca, ne zna kuda sa sobom
Kad zamirišu pod krovom, komadi debele slanine
Gleda u tanki mesec, hvata se u koštac s teskobom.

Svrati u seosku birtiju, za njim se zaključa reza
Kraj odžaklije seda i skida grube rukavice
Objavi snežnu oluju od koje hvata te jeza
Pa zaiska bokal vina od debele konobarice.

Ujutru zimski nesmajnik nestaje nekim netragom
Od njega samo barica kraj ohlađenog ognjišta
Krčmar se žali i plače za izlomljenim krčagom
I seća se zimske idile, noćašnjeg pijanog poprišta.

Napolju čuju se krici, jata vrana što odleće
Iz magle izranja zlatovez kroz nebo što se rumeni
Pod strehom lule se tope, čini se – dolazi proleće.
Na zemlji, umesto smetova, rosa se mlada svileni.

Ljiljana Tamburić

РАЗУЗДАНОСТ ЖЕЉА-Здравка Пап

Разузданост жеља
у прохтевима казна
исписана ђавољом
игром и смехом.

Разузданост жеља
у мислима ропство
где ниси господар
свог ума и тела.

Разузданост жеља
мисаона пометња
где не видиш краја
својим прохтевима.

Разузданост жеља
у себи проклетство
и нема ти спаса
без молитве и вере.

ЖУТИЦА – Димитрије Микарић

Димитрије Микарић, Крушевац

ЖУТИЦА

Раскорак између трамваја и тротоара,
на станици ишарана фасада старог уморног града,
оштрог лица силазим,
болећивим ногама ходим,
поред растуреног биоскопа пролазим
(ни топот више да родим)
силазим без одјека,
улицом војвода.

Трне ваздух, развлачи тренутке,
прогвире ли кроз кључаоницу
видеће да сам ту,
прогледају ли кроз кључаоницу
знаће зашто сам ту,
што ли ми мисли иду туде?
Руке се жељи не опиру,
дрхте, одају.

„Овај дом верује…”,
у томе ћу расути страсти и наде,
ал’ опет превише ће да остане,
нису то обичне,
то су детиње
срамежљивости отровне,
зар је толико лоше
осећати, значи, волети?

Покретати, дакле, волети.

Настави са читањем “ЖУТИЦА – Димитрије Микарић”