ZAJDI, ZAJDI! – Božo Popadić Aktus

ZAJDI, ZAJDI! Slušam pustinju kako šuti, dok kao totem indijanski, zaboden u vreli pijesak stojim a u meni bubnjaju neki daleki talambasi, i zurle svoj piskavi ton do neba upućuju. Žalobna pjesma, daleka i široka visoravan u mene se uvukla, svira kroz srce mi svoje vjetrove i studen. Hladi se pijesak pod nogama mojim, dok … Настави са читањем “ZAJDI, ZAJDI! – Božo Popadić Aktus”

Bozo

ZAJDI, ZAJDI!

Slušam pustinju kako šuti,
dok kao totem indijanski,
zaboden u vreli pijesak stojim
a u meni bubnjaju
neki daleki talambasi,
i zurle svoj piskavi ton
do neba upućuju.
Žalobna pjesma,
daleka i široka visoravan
u mene se uvukla,
svira kroz srce mi
svoje vjetrove i studen.
Hladi se pijesak
pod nogama mojim,
dok u vrelini noći
negdje na kraju Mohava pustinje,
nebeski prostor
pogledom premjeravam
da bih dokučio
koliko je daleko od mene
ta visoravan i njeno prostranstvo,
što doseže tako daleko,
do beskraja,
kao pjesma zurli i talambasa.
“Zajdi, zajdi……” u mislima mi,
oči suše suze prije kapanja,
i one kao biseri padaju,
“…..jasno solnce.,,,”
tugu mi sakri i čežnju,
“……Zajdi pomrači se….”
da zvijezde u mom pogledu
suze ne vide i da joj ne kažu,
da zbog nje plačem.
Da plačem što sam ovdje,
u ovoj noći, u kojoj mjeseca nema,
već samo zvijezde žmirkave
visoko i daleko gore ne nebu,
i tišina koju čujem
i što čujem muziku žalobnu,
muziku koju ona sluša,
zagledana u iste te zvijezde,
sa njenog balkona.
Muziku sluša a ne čuje je,
jer čuje zavijanje kojota
u pustinji Mohava,
njene su misli ovdje,
kao moje tamo.
“Zajdi, zajdi jasno solnce,
zajdi pomrači se…”
ohladi vrelinu pustinjskog pijeska,
da i ona sklopi svoje oči,
da san je donese u
osvježenu pustinju,
gdje ću je čekati.

__________________

MOJE MISLI PUTUJU – Božo Popadić Aktus

MOJE MISLI PUTUJU Sjedim, zadubljen u misli… oči zatvorene.. teški se kapci na njih navalili.. kao od olova da su. Bole… bole oči.. bole misli.. boli duša. U očima…vatra,,, gori… sve je u plamenu,… zahvaćno.   PUTUJU MISLI…. tamo preko Atlantika… tebi u zagrljaj,… pod okrilje tvoje duše… da se smire i umire…. da ti … Настави са читањем “MOJE MISLI PUTUJU – Božo Popadić Aktus”

Božo

MOJE MISLI PUTUJU

Sjedim,
zadubljen u misli…
oči zatvorene..
teški se kapci
na njih navalili..
kao od olova da su.
Bole…
bole oči..
bole misli..
boli duša.
U očima…vatra,,,
gori…
sve je u plamenu,…
zahvaćno.
 
PUTUJU MISLI….
tamo preko Atlantika…
tebi u zagrljaj,…
pod okrilje tvoje duše…
da se smire i umire….
da ti svu vrelinu predaju.
Vrelinu ljubavi….
za tebe…
što osjećam.
Da ti pokažu…
koliko još u sebi imam,,,
te ljubavi,
ljubavi prema tebi.
 
Milsli lete….
teške od ljubavi..
koja je ogromna..
gigantska…
jedva ju misli nose..
jer misli su moje nježne…
lepršave….
razigrane…
vedre..
kad na tebe pomislim.
I neznam..
hoće li isdržati teret ljubavi..
da ti ga prenesu
i vjerno dočaraju..
kad tamo strignu…
kod tebe…
u ookrilje tvoje duše.
 
Primi ih….i…
umiri..
nek se kod tebe
lijepo osjećaju…
Molim te…
molim….
jer te….
neograničeno volim.

PLES – Zoran Jovanović Hristov

Ples, na mesečini, pod sjajem zvezda… plešu umesto nas senke i drveće na vetru. pleše i pero u mojoj ruci, svoj valcer po papiru pleše moj nemir zagrljen sa tvojim strahom sve pleše, samo nas nema na podijumu za igru Igraju nervi, žestoko, vatreno svoj flamenko terajući prašinu da zaigra prelepi tango pleše gudalo po … Настави са читањем “PLES – Zoran Jovanović Hristov”


Ples, na mesečini,
pod sjajem zvezda…
plešu umesto nas senke
i drveće na vetru.
pleše i pero u mojoj ruci,
svoj valcer po papiru
pleše moj nemir
zagrljen sa tvojim strahom
sve pleše,
samo nas nema na podijumu za igru Igraju nervi,
žestoko, vatreno svoj flamenko
terajući prašinu
da zaigra prelepi tango
pleše gudalo po violini,
tužni i setni G-mol
prsti po dirkama klavira,
opet neki svoj ples
Sve pleše,
samo nas nema na podijumu za igru I suza iz oka krene,
niz lice plešući tvist
U grudima srce bije,
neki svoj, teški, Rock
Budućnost polako gubi svoj plesni korak
A crni leptir
plešući na svetiljci pali svoja krila.
Nećemo mi da plešemo,
sve drugo, plesaće za nas
Naš ples je odigran davno. 

SUZA – Zoran Jovanović Hristov

Jednom, kad budeš stara, i kad ostaneš sama, dok sediš u tišini svog doma i češljaš sedu kosu možda te misli vrate u prošlost možda se setiš mene. Kao lasta kad se sa Juga vraća i traži svoje gnezdo potraži me na kraju svojih misli duboko u sećanju, pronađi me u zaboravu. A kad me nadješ, … Настави са читањем “SUZA – Zoran Jovanović Hristov”

Jednom, kad budeš stara,
i kad ostaneš sama,
dok sediš u tišini svog doma
i češljaš sedu kosu
možda te misli vrate u prošlost
možda se setiš mene.
Kao lasta kad se sa Juga vraća
i traži svoje gnezdo
potraži me na kraju svojih misli
duboko u sećanju,
pronađi me u zaboravu.
A kad me nadješ,
kao pesnik, kad nadje sebi muzu
seti se čoveka koji te voleo
pa za mnom ispusti bar jednu suzu.
Pusti je, neka padne,
samo tako će me dotaći
kad tvoja suza zemlju dotakne
ranjeno srce,svoj mir će naći.

GITARA – Zlatko Knežević

GITARA Sa tugom se sećam tog divnog vremena. Tad kad bejasmo skupa po noći i po danu. Kad bila si mi sve, ljubavnica, sestra, žena, a danas iz gluposti samo ukras u stanu. Gitaro moja mila, ti što bojom krvi plamtiš, dal’ znaš da si mi uvek ti darivala sreću? Koliko sam tobom bio ponosan, … Настави са читањем “GITARA – Zlatko Knežević”

ZlatkoK - Gitara

GITARA

Sa tugom se sećam tog divnog vremena.
Tad kad bejasmo skupa po noći i po danu.
Kad bila si mi sve, ljubavnica, sestra, žena,
a danas iz gluposti samo ukras u stanu.

Gitaro moja mila, ti što bojom krvi plamtiš,
dal’ znaš da si mi uvek ti darivala sreću?
Koliko sam tobom bio ponosan, ti pamtiš.
Ali danas iz gluposti to ne mogu i neću.

Ti bez koje ni jednog dobrog provoda nema.
Ti sa kojom se noćima družismo na terasi.
Pomogla si da prebrodim na stotine trema,
a danas za tobom hladna suza obraz kvasi.

Ti što u ćošku zaboravljena tužno dremaš
a onih dana ne mogoh bez tebe da maknem.
Danas smo daleki jer ni trena za mene nemaš
a tako bih voleo da ti žice jos jednom taknem.

I da hoću protiv sudb’e ne mogu da se borim
jer znam da više nikada neću čuti tvoje zvuke.
Znam da uzalud čeznem i vatrom želje gorim,
kad iz gluposti k’o nebo daleke su ti moje ruke.

(C) Zlatko Knežević