Добродошли!
ОПРОШТАЈ Тихо је отворио врата. Потом их је затворио за собом, Није их закључао. У соби, полумрак, Пришао је петролејци, Која је висила са таванице. Упалио је. Сабласна светлост рашири се собом.
ОПРОШТАЈ
Тихо је отворио врата.
Потом их је затворио за собом,
Није их закључао.
У соби, полумрак,
Пришао је петролејци,
Која је висила са таванице.
Упалио је.
Сабласна светлост рашири се собом.
ЗАЖМУРИ Зажмури и пусти, Да сан очи ти склопи, Да он те поведе далеко од јаве, Негде где зелена поља, Шуме и реке, за те ће да се појаве. А онда помисли на мене, Шапатом својим име моје реци, И чекај, да срце твоје, Ни из чега ме твори, Да ту крај тебе, И само … Настави са читањем “Зажмури – Зоран Матић”
ЗАЖМУРИ
Зажмури и пусти,
Да сан очи ти склопи,
Да он те поведе далеко од јаве,
Негде где зелена поља,
Шуме и реке, за те ће да се појаве.
А онда помисли на мене,
Шапатом својим име моје реци,
И чекај, да срце твоје,
Ни из чега ме твори,
Да ту крај тебе,
И само за тебе мене створи.
POGLED U VIS Na visokom obzorju duh talasa kotrlja Tlocrti zara i jedna mrlja od mastila svedocice da sam se tu od tebe sakrila pod stoletni koren razoruzani koji se vecma iz zuci hrani, trnjem se vida
POGLED U VIS
Na visokom obzorju
duh talasa kotrlja
Tlocrti zara
i jedna mrlja od mastila
svedocice da sam se tu
od tebe sakrila
pod
stoletni koren razoruzani
koji se vecma iz zuci hrani,
trnjem se vida
ВЕТАР У слепој улици застао ветар, у излоге изложио бол. Глупо је лутати светом, глумети Бога, а бити охол. Ко уморни старац, после градова и села, одмара се сад ветар, кога је судбина понела. Баш све да се види, сав јад да се осети. Глупо је бити ветар и у лутању живети. Деца су … Настави са читањем “ВЕТАР – Љубодраг Обрадовић”
ВЕТАР
У слепој улици застао ветар,
у излоге изложио бол.
Глупо је лутати светом,
глумети Бога, а бити охол.
Ко уморни старац,
после градова и села,
одмара се сад ветар,
кога је судбина понела.
Баш све да се види,
сав јад да се осети.
Глупо је бити ветар
и у лутању живети.
Деца су му махала,
девојке луделе за њим.
Био је мангуп некад,
сад га проклињу сви.
Мисли су просте на крају.
Гле, сабласно круже клинци
и воде неке црне псине,
које на месец лају.
Гле, сад музика нека,
уздаси црне колоне,
а улица је слепа
и напред се не може.
JULIJANA U predgradju mog sna, jedne julske noći, sreli smo se tajno. Vetar je pevao pesme, koje vreme ne briše. Vetar je nosio moju čežnju i strast koja je, visila u vazduhu.
JULIJANA
U predgradju mog sna,
jedne julske noći,
sreli smo se tajno.
Vetar je pevao pesme,
koje vreme ne briše.
Vetar je nosio moju čežnju
i strast koja je,
visila u vazduhu.
СТОП С. Јесењину Стоп! И нема више. Живот је прошо, зашто да се дише? У моме оку игра одсјај, снови се нешто множе. Да ли је то већ дошао крај, или се на други излаз, изаћи може? Дрхтим ко свила, разапет на нити славе. Моја је прошлост некад светла била, сад се сви труде, да … Настави са читањем “СТОП – Љубодраг Обрадовић”
СТОП
С. Јесењину
Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише?
У моме оку игра одсјај,
снови се нешто множе.
Да ли је то већ дошао крај,
или се на други излаз,
изаћи може?
Дрхтим ко свила,
разапет на нити славе.
Моја је прошлост
некад светла била,
сад се сви труде,
да ме забораве.
То је та судбина,
то проклетство света.
Било је некад весеља,
сад и то моћнима смета.
Стоп!
И нема више.
Живот је прошо,
зашто да се дише.
Љубодраг Обрадовић
SAM Stojim sam na putu, prašina i napred i pozadi, izbrisala mladosti trag. Imam samo sliku žutu, iz dana, kad bili smo mladi… Da li je ljubav ta bila laž?
SAM
Stojim sam na putu,
prašina i napred i pozadi,
izbrisala mladosti trag.
Imam samo sliku žutu,
iz dana, kad bili smo mladi…
Da li je ljubav ta bila laž?
Настави са читањем “SAM – Ljubodrag Obradović”