РАЗМИШЉАЊА – Дуле Р. Пауновић

РАЗМИШЉАЊА Размишљања моја проткала је суморна мисао: да смрти нема – живот би изгубио смисао, живот би, тако, у вечни пакао претворен био па би човек узалуд веровао, надао се и снио.   Вечност живота и живљења наде би лишена била, време би души и жељама ломило крила, плавет пространства видика слепило би постало и … Настави са читањем “РАЗМИШЉАЊА – Дуле Р. Пауновић”

РАЗМИШЉАЊА

Размишљања моја проткала је суморна мисао:

да смрти нема – живот би изгубио смисао,

живот би, тако, у вечни пакао претворен био

па би човек узалуд веровао, надао се и снио.

 

Вечност живота и живљења наде би лишена била,

време би души и жељама ломило крила,

плавет пространства видика слепило би постало

и све што је људско – све у мрак безнађа би пало.

 

Време би са неба већ одавно бледе звезде испило

и светлост за просветљење ума и душе би скрило.

А без мрака на на крају пута и без његових тајни

 

у души не би било вере ни наде као водиља сјајни ,

живот и дражи супротности своје би постале

али пролазност и смрт снагу и смисао су им дале.

 

Дуле Р. Пауновић

ХТЕО БИХ… – Дуле Р. Пауновић

ХТЕО БИХ Посвећено Њему – Сину моме Хтео бих…од срца да се насмејем са Њим, да из душе тугу развејем, хтео бих… за Сунцем да полетим Његове снове на јави да осетим.   Хтео бих… руке широко да раширим са Њим у загрљају срце да смирим, хтео бих… да му кажем да га срце воли … Настави са читањем “ХТЕО БИХ… – Дуле Р. Пауновић”

ХТЕО БИХ

Посвећено Њему – Сину моме

Хтео бих…од срца да се насмејем

са Њим, да из душе тугу развејем,

хтео бих… за Сунцем да полетим

Његове снове на јави да осетим.

 

Хтео бих… руке широко да раширим

са Њим у загрљају срце да смирим,

хтео бих… да му кажем да га срце воли

и да ме Његова патња пече и боли.

 

Хтео бих… вечност да сањам само Њега,

хтео бих то више од свега.

Хтео бих… време Наше у детињство да вратим,

 

хтео бих… али судбина ми не да муке да прекратим.

Хтео бих… све бих хтео, али сам само човек мали,

само сам са гране жути лист опали.

 

Дуле Р. Пауновић 

KUĆI – Željko Sulaver

KUĆI   Svanulo je najzad i ugledah jasno List zadrhta jedan, otrgnu se, pade, I buljina prhnu s krošnje poluglasno I u istom trenu sva tišina stade.   Ogleda se mirno na vrhu zvonika I kupa u rosi umrtvljeno zvono, Sva u belom crkva čeka sveštenika, Nedelja je. Ja još bdijem nisam klon’o,   Negde … Настави са читањем “KUĆI – Željko Sulaver”

KUĆI

 

Svanulo je najzad i ugledah jasno

List zadrhta jedan, otrgnu se, pade,

I buljina prhnu s krošnje poluglasno

I u istom trenu sva tišina stade.

 

Ogleda se mirno na vrhu zvonika

I kupa u rosi umrtvljeno zvono,

Sva u belom crkva čeka sveštenika,

Nedelja je. Ja još bdijem nisam klon’o,

 

Negde u daljini praporci se čuju,

Udišem svežinu jutarnjih aroma,

Sve nekako godi, čula se raduju,

Stigao sam nazad, vratio se doma.

СТОЈИМ – Дуле Р. Пауновић

      СТОЈИМ Стојим. Сузе теку и пеку, пеку… време као да је стало и негде заспало.   Стојим… без наде а очи кљују, ваде дани црни, дани сви, ноћи и освити сиви.   Стојим… и више не бројим године и дане.   Само, гледам у ране мирно и тупо, знам – умирем глупо,   чекајући … Настави са читањем “СТОЈИМ – Дуле Р. Пауновић”

      СТОЈИМ

Стојим. Сузе теку

и пеку, пеку…

време као да је стало

и негде заспало.

 

Стојим… без наде

а очи кљују, ваде

дани црни, дани сви,

ноћи и освити сиви.

 

Стојим…

и више не бројим

године и дане.

 

Само, гледам у ране

мирно и тупо,

знам – умирем глупо,

 

чекајући и чекање

животом називајући

 

У Мајданпеку,

13. августа 2006. год.

 

Дуле Р. Пауновић

 

BIO SAM DEČAK BEZ LICA – Dule R. Paunović

БИО САМ ДЕЧАК  БЕЗ ЛИЦА   Када сам дечак био имао сам свој сан, само сам га имао и само сам га сањао. Освртао сам се око себе тражио сам своју сенку, тражио сам је само али ње није било. Гледао сам у очи људи и других дечака, гледао само, али у њима мене није … Настави са читањем “BIO SAM DEČAK BEZ LICA – Dule R. Paunović”

БИО САМ ДЕЧАК  БЕЗ ЛИЦА

 

Када сам дечак био

имао сам свој сан,

само сам га имао

и само сам га сањао.

Освртао сам се око себе

тражио сам своју сенку,

тражио сам је само

али ње није било.

Гледао сам у очи људи

и других дечака,

гледао само,

али у њима мене није било.

…и у огледало сам загледао:

мог одраза,

мог лика…

није било

…ни у огледалу

Био сам дечак без лица,

без сенке,

без одраза у огледалу…

Потрчао сам брзо,

што сам бржр могао

у сусрет судбини

…да не застане,

да не промени пут…

Да угледам своје лице,

добијем сенку

и свој одраз у огледалу.

У Мајданпеку

10. октобра 2008. год.

 

ДЕЧАК БЕЗ ЛИЦА Дуле Р. Пауновић

ДЕЧАК БЕЗ ЛИЦА Одавно, када сам и ја дечак био, у себи једног Дечака сам снио али, не видех му никада лице. Ни Њему, а ни себи јер, на њих већ беху слетеле птице црне… као судбина или проклетство. Очи су кљувале, снове су испијале, светлост са осмеха кљуцале… и односиле у забити простора и … Настави са читањем “ДЕЧАК БЕЗ ЛИЦА Дуле Р. Пауновић”

ДЕЧАК БЕЗ ЛИЦА

Одавно, када сам и ја дечак био,

у себи једног Дечака сам снио

али, не видех му никада лице.

Ни Њему, а ни себи

јер, на њих већ беху слетеле птице црне…

као судбина или проклетство.

Очи су кљувале, снове су испијале,

светлост са осмеха кљуцале…

и односиле у забити простора и таме.

А када су пир завршиле, заувек су одлетеле

клепћући снажно крилима:

и сада тај клепет одјекује у души

као стварност или судбина.

Само сенка је остала: сива и безлична,

и прозирна и непрозирна…

из које стрче храпаве кости уместо наших лица.

Године су пролазиле далеко од нас…

а ја сам често желеом да видим Дечака

и лица из дечачких снова, пре доласка птица.

Али, жеље односе у дубину мрака и времена

све, и саме себе, и оне постају пусте а нада јалова

а мој одраз у огледалу остаје:

и сив и безличан, и прозиран и непрозиран.

Хтео бих само, других жеља немам више,

да препознам Дечака из дечачких снова

али… само сенка је остала: сива и безлична,

прозирна и непрозирна…

Уместо лица Оца и Сина.

Дуле Р. Пауновић

У Мајданпеку

9. октобра 2008. год.