NE PLAČI – Ljubodrag Obradović

NE PLAČI Ne plači izlomljena slamko, suze svetlost odnose. Mravi te gone u snu? Ne plači! Spavati ne možeš, dok ja lutam, dok mesecu šapćem, a on posle priča zvezdama, baladu mog kajanja. Ne plači grešna planeto, nećeš se razbiti o mene. Već te ima on, sunce. Već kružiš oko njega, a kružna putanja gubi … Настави са читањем “NE PLAČI – Ljubodrag Obradović”

Ljuba

NE PLAČI

Ne plači
izlomljena slamko,
suze svetlost odnose.
Mravi te gone u snu?

Ne plači!
Spavati ne možeš,
dok ja lutam,
dok mesecu šapćem,
a on posle priča zvezdama,
baladu mog kajanja.

Ne plači
grešna planeto,
nećeš se razbiti o mene.
Već te ima on, sunce.
Već kružiš oko njega,
a kružna putanja
gubi kilometre.

Ne plači.
Plakala si juče,
ali radost ti blistala u oku,
kad si mi kazala
*imam već dečka*.
Sunce zajeca,
pa u oblak pobeže.
Gorda, ti otrča *dečku*
i suze slađe od meda,
on je kupio usnama,
dok su mu za moju
ponudu pričala.

Ne plači.
On te je dobio,
a ja sam kriv.
Oh, samo da ti nisam
svilenu budućnost nudio,
ne bih danas lutao,
ni mrtav, ni živ
i ne bi te ljubio,
pa ostavio,
on tvoj *dečko*
tvoj promašaj.

Ne plači,
ne mogu da slušam,
skriven iza prozora,
u senci dunje.
I ne mogu shvatiti
da zora može postati dan.
Ne mogu, ne umem.
Izlomljena slamko,
ne plači.
Sada smo jači
za patnju.

Ne plači !
Greška ništa
ne mora da znači,
kad ljubav blista
u meni nežna i čista
i kad njena iskra
oprašta zvezdi sve.

Ne plači…

(C) Ljubodrag Obradović

1973. godine, Trebotin

Praštati,
praštati sve.
Uvek praštati,
praštati nije greh.

Postavljeno Wednesday, December 21.09.2005. godine @ 10:03:58 CET od ljuba-trebotin

PRIJATELJI – Milica Perun Ivanović

PRIJATELJI Nekako neosjeto Rastrgali smo nebo sreće Mrakom zemaljskih dana Ogrnuti tijelom  kao odijelom Bez  želja i volje Drveće s crvom ispod kore Kresanih grana do panja Ljudi nježnih osjećanja  Ili  zgasle zvijezde Nad šumom umirućom Zalutali odsjaj snivanja Nad nekim poljem Beznadno dalekim  Prijatelji malo nam treba Trenutak osmjeha Pružena ruka Ljubav prije svega … Настави са читањем “PRIJATELJI – Milica Perun Ivanović”

MilicaPerun

PRIJATELJI

Nekako neosjeto
Rastrgali smo nebo sreće
Mrakom zemaljskih dana
Ogrnuti tijelom  kao odijelom
Bez  želja i volje
Drveće s crvom ispod kore
Kresanih grana do panja
Ljudi nježnih osjećanja 

Ili  zgasle zvijezde
Nad šumom umirućom
Zalutali odsjaj snivanja
Nad nekim poljem
Beznadno dalekim 

Prijatelji malo nam treba
Trenutak osmjeha
Pružena ruka
Ljubav prije svega
Evo nas opet do neba 

Najteži korak je izići
Iz  noći  života
Ne razljuditi se
Ostati Božja ljubav
Biti  svoj čovjek

(C) Milica Perun. Ivanović

IMAGINACIJA – Angelina Radulović Linga

IMAGINACIJA Tužna sam, otključam nekog i pustim suzu, kad vidim njegovu prazninu. Ne naričem nad živima, prizivajuci tvoju smrt, kad ne mogu blizinu. Nema laži, ja je i ne tražim. Zvona od stakla prikrivaju, mrak oko nas. Stidam se svojih demodiranih vrlina, bežim od koraka vremena, gutam ključ, da bih sakrila dokaz. Nema istina, jer … Настави са читањем “IMAGINACIJA – Angelina Radulović Linga”

Angelina Radulović

IMAGINACIJA

Tužna sam,
otključam nekog i pustim suzu,
kad vidim njegovu prazninu.
Ne naričem nad živima,
prizivajuci tvoju smrt,
kad ne mogu blizinu.

Nema laži,
ja je i ne tražim.
Zvona od stakla prikrivaju,
mrak oko nas.
Stidam se svojih demodiranih vrlina,
bežim od koraka vremena,
gutam ključ, da bih sakrila dokaz.

Nema istina,
jer nemamo načina
da stignemo do nje.
Šta ako u svakom od nas ,
postoji ista takva praznina,
kao tvoja.
Plašim se,
da li cu imati dovoljno suza.
Ili možda treba da se smejem?
Da podsmevam se
onom čega se plašim.

(C) – Angelina Radulović
2005 Linga – A.R.

UGAŽENA TRAVA Milica Perun Ivanović

Jesenas već zazimilo Zaledila suza  dubinom srca Posivjela stara tuga vid očinji   Prijatelju slično nam Ni tebi ni meni po mjeri “Ti u grobu ja u garsonjeri” Ugažena trava oko groba Po grudima  cvetaju kaćuni Čekajujći proljeće Hvatam prečice sjećanja  Sunce putanju dnevnu piše Idem da skitam za njim    U garsonjeru užu od groba Ne vraćam se   … Настави са читањем “UGAŽENA TRAVA Milica Perun Ivanović”

Milica IPJesenas već zazimilo

Zaledila suza  dubinom srca

Posivjela stara tuga vid očinji

 

Prijatelju slično nam

Ni tebi ni meni po mjeri

“Ti u grobu ja u garsonjeri”

Ugažena trava oko groba

Po grudima  cvetaju kaćuni

Čekajujći proljeće

Hvatam prečice sjećanja

 Sunce putanju dnevnu piše

Idem da skitam za njim 

 

U garsonjeru užu od groba

Ne vraćam se   prijatelju više

Pjesnici su osetljiva roba

Stižu tamo gdje druge  treba vući

Vitomire nemire

Kako smo mi kvarljiva  roba

Brzo stignemo pod travom

Daleko od vječnosti dalji od groba

ЗГАЖЕНИ ЦВЕТ – Дуле Р. Пауновић

ЗГАЖЕНИ ЦВЕТ Када ти је суза лице опекла ти си понизно клекла и била си спремна да ме молиш јер си веровала да ме волиш.   У мени, срушила си један свет и згазила цвет, онај цвет за тебе што сам чувао …ветар му је лати одувао.   Сећање је само остало и лишће опало … Настави са читањем “ЗГАЖЕНИ ЦВЕТ – Дуле Р. Пауновић”

ЗГАЖЕНИ ЦВЕТ

Када ти је суза лице опекла

ти си понизно клекла

и била си спремна да ме молиш

јер си веровала да ме волиш.

 

У мени, срушила си један свет

и згазила цвет,

онај цвет за тебе што сам чувао

…ветар му је лати одувао.

 

Сећање је само остало

и лишће опало

…то је све.

 

Сада мени свићу зоре сиве

а ноћи су ми дуге, предуге:

без сна и снова, пуне туге

 

… а теби ?

Дуле Р. Пауновић

NAŠ MOST

Od morske pjene Gospod satka pticu   Nad Moračom Vodomara      Desno krilo tebi Lijevo meni   Gdje raspeću srce okameni Bili su susreti Tebi i meni   Na Vezirovom mostu Sjeti se sjeti Vrijeme leti

img_0084-300x225Od morske pjene

Gospod satka pticu

 

Nad Moračom

Vodomara 

 

 

Desno krilo tebi

Lijevo meni

 

Gdje raspeću srce okameni

Bili su susreti

Tebi i meni

 

Na Vezirovom mostu

Sjeti se sjeti

Vrijeme leti

ПРАВДА – Дуле Р. Пауновић

ПРАВДА Живот који живех све благо ми је био а сада, у самоћи живим, у њој сам гнездо свио. Нада се искрала, изгубих је у младости и све пусто оста, нигде нема радости.   Године многе, године сада већ прошле, старост се зову, по свој данак су дошле: клекнуо бих да молим, али га морам … Настави са читањем “ПРАВДА – Дуле Р. Пауновић”

autoportret2ПРАВДА

Живот који живех све благо ми је био

а сада, у самоћи живим, у њој сам гнездо свио.

Нада се искрала, изгубих је у младости

и све пусто оста, нигде нема радости.

 

Године многе, године сада већ прошле,

старост се зову, по свој данак су дошле:

клекнуо бих да молим, али га морам платити,

зар је важно хоће ли један старац патити ?

 

Каква је сетва била, таква је сада жетва,

ко каже да Бога нема, да не стиже клетва ?

Има Бога, стиже клетва… само касно.

Није ми било, али сада ми је постало јасно:

 

дечје сузе не могу платити својим сада,

дечји смех не могу вратити никада,

са замишљеног лица не могу скинути сету

а не могу променити ни судбину проклету.

 

Да је правде по мери дела, вечност да трајем:

грехе да испаштам, да их за живота не окајем,

– мало је то, сви снови мркли мрак су били,

у чежњи и страху у вечност су се преточили.

 

Без наде сам, не молим, чекам свој судњи час

– у самоћи, и када чујем казну и Бога глас,

крикнућу да Га надјачам: правде Боже,

правде… казни ме по делу и неделу – строже !

 

                                                           Дуле Р. Пауновић