www.poezija.rs

MOJA PRIČA

 

O,zašto te imam

                                kad si  samo tajna

i nikad te nikom

                               ne smem, dušo, reći?

Najlepše si čudo

                             ti, ljubavi beskrajna

opijenoj čaša

                           pakao ka sreći.

O,zašto te nemam

                               u punome sjaju

već prašnjavu zdelu

                                      reči tvojih grlim?

I bdim nad početkom

                                          već suđenom kraju

narikača nema

                             nad srcem umrlim.

O,zašto te imam

                               zar samo da slutim

da blagoslov nisi

                                 za sav život pusti?

Da moja je priča

                               najlepša dok ćutim

dok se o njoj nikad

                                         ni reč ne izusti.

O, zašto te pišem

                                kad život te neće?

I meni si neman,

                                  razdireš me, bodeš!

Ostavi me,idi,

                               mada znam da boleće

mada sama nestaću

                                           čim od mene odeš.

 

КАЖУ

 

Кажу,љуби прстима,

             љуби очима,уснама,

док те као светлост у зеницама губим.

Кажу,јер не знају љубити у мукама;

ја умем тебе само у песмама да љубим.

 

Кажу,грли рукама,

             грли недрима,бедрима

ту неухватљиву реку у чесмама.

Кажу, јер не знају да твојим једрима

ја умем само запловити у песмама.

 

Кажу,сањај сновима,

             сањај ноћима,жудима

док немири узимају ми   последњи данак.

Кажу, јер не знају да је поноћ у грудима;

ја умем само у песмама исањати  санак.

 

Кажу,ти постојиш,

              ти си стварна,жива

док без тебе јава ја се страшних бојим.

Кажу,јер не знају да ми се не бива;

ја жива умем само у песмама да постојим.

GOSPODINE

 

Gospodine,

tako sam prosta pred Vama.

Pokrivam se  sramom sa dlanova golih,

povijena k’ podu,davim se od plama,

u grudima gostim sumnju što Vas molih

 

za kaplju veselja,što mi duša ište,

dok nesvršeno  bude,da povežem niti.

Gospodine,

glasnice mi i zamrle vrište,

jer ni reči   neće među nama biti.

 

Tišinu

mi bolnu izrekoste lako.

Potpisaste perom, šarajuć’ po mesu

mome ogoljenom,što ga niko tako

nije prije Vas,u ovom telesu.

 

Ah,

tako sam truna dok stojim pred Vama.

Sva moja stignuća u propast me vode.

U dušniku ovom ostala Vam kama,

udelite kaplje, opet da me rode.

 

Iskrvarih skoro, samo eho čujem

i lice mi Vaše već nadvija tama.

Poslednja mi mis’o Vas dok mukujem:

“Gospodine,

                       tako sam prosta pred Vama.”