Добродошли!
STANI! STANI! ZAKOČI! Zraci tvoji zaselepeće mi oči! Zar ću kroz život tumarati slepa, i opet za sjajem izgarati? KOČI! ZASTANI! Znaj, pesmom smo odabrani ludi za osvajati planetu, daleki, a opet najbliži na svetu!
STANI!
STANI! ZAKOČI!
Zraci tvoji zaselepeće mi oči!
Zar ću kroz život tumarati
slepa, i opet za sjajem izgarati?
KOČI! ZASTANI!
Znaj, pesmom smo odabrani
ludi za osvajati planetu,
daleki, a opet najbliži na svetu!
Jednoga dana… Kada odem jednoga dana… U viline gore… Hoće li sjećati iko Malenkosti moje… Život je čudan kažu… Romane ponekad piše Sjedim za kafanskom stolom Noćas, a možda nikada više… Patnja je moja otac i mati Teško je biti sam Lutam odavno odavno lutam Kuda, ne znam ni sam Pjesme su moja ukleta čeda … Настави са читањем “Jednoga dana… Arsenije Lalatović”
Jednoga dana…
Kada odem jednoga dana…
U viline gore…
Hoće li sjećati iko
Malenkosti moje…
Život je čudan kažu…
Romane ponekad piše
Sjedim za kafanskom stolom
Noćas, a možda nikada više…
Patnja je moja otac i mati
Teško je biti sam
Lutam odavno odavno lutam
Kuda, ne znam ni sam
Pjesme su moja ukleta čeda
Hodam. Sjenka hoda bez reda…
Možda je bolje i tako
O nije, nije, noćas mi lako
Kada odem jednoga dana
Daleko tamo gore…
Jednoga dana…
Eh jednoga dana…
Prošlo je Gangrena razara kosti, nekroza kože i tkiva, rana živa… Pomislih: “Bože oprosti, je li to kucnuo čas”? Nada su mantili bijeli i suzne oči sestara, il’ je to prevara… Dok vrti se svijet cijeli, ima li nade u spas? Na rebra gangrena došla, samo je jedan ostao korak i … Настави са читањем “PROŠLO JE – Miro Beribaka”
Prošlo je
Gangrena razara kosti,
nekroza kože i tkiva,
rana živa…
Pomislih: “Bože oprosti,
je li to kucnuo čas”?
Nada su mantili bijeli
i suzne oči sestara,
il’ je to prevara…
Dok vrti se svijet cijeli,
ima li nade u spas?
Na rebra gangrena došla,
samo je jedan ostao korak
i pogled gorak…
Promiču vremena prošla,
ali još ne čujem glas.
Imena braće i sestara,
sa svake me kese gledaju
i ne znaju,
da im krv niz cjevčicu izgara,
da uliju život, bratu svom.
Srce bi kucati htjelo,
al’ grudi su tako umorne,
a noći zorne…
Okolo sve je bijelo,
prilike kruže nadamnom.
Sreća pa ne znadoh ništa
što znače izrazi stručni,
a tako mučni…
Sjećah se samo stratišta,
u tom vremenu hudom.
(C) Miro Beribaka
КЛЕТВА ПРОКЛИЊЕМ ДУШУ ДА ПРОНАЂЕ СРЕЋУ, ПРОКЛИЊЕМ НОЋИ НА ВЕЧИТЕ ДАНЕ И ОВАЈ УЗДАХ ИЗ ГРУДИ ПРОКЛЕЋУ! КЛЕТВА,СЕ,КРИШОМ ОТЕЛА ОД РАНЕ… ПРОКЛИЊЕМ СУМРАК ДА ЗОРОМ ЗАРУДИ И КРАЈ , ПОЧЕТКОМ УВЕК ДА ДИШЕ, ПРОКЛИЊЕМ СРЦЕ ДА ЗАУВЕК ЖУДИ, ПРОКЛИЊЕМ ПЕСМУ, ДА УЗЛЕТИ ВИШЕ! ПРОКЛИЊЕМ ВРЕМЕ НЕК’ ОСТАНЕ МЛАДО, А ГОДИНЕ СВЕЖЕ И … Настави са читањем “КЛЕТВА-Александра Младеновић”
КЛЕТВА
ПРОКЛИЊЕМ ДУШУ ДА ПРОНАЂЕ СРЕЋУ,
ПРОКЛИЊЕМ НОЋИ НА ВЕЧИТЕ ДАНЕ
И ОВАЈ УЗДАХ ИЗ ГРУДИ ПРОКЛЕЋУ!
КЛЕТВА,СЕ,КРИШОМ ОТЕЛА ОД РАНЕ…
ПРОКЛИЊЕМ СУМРАК ДА ЗОРОМ ЗАРУДИ
И КРАЈ , ПОЧЕТКОМ УВЕК ДА ДИШЕ,
ПРОКЛИЊЕМ СРЦЕ ДА ЗАУВЕК ЖУДИ,
ПРОКЛИЊЕМ ПЕСМУ, ДА УЗЛЕТИ ВИШЕ!
ПРОКЛИЊЕМ ВРЕМЕ НЕК’ ОСТАНЕ МЛАДО,
А ГОДИНЕ СВЕЖЕ И ИЗНОВА НОВЕ,
ПРОКЛИЊЕМ СУТРА ДА ПОСТАНЕ ЈУЧЕ-
МЕСТО ГОРКЕ ЈАВЕ, ДА ИЖИВИМ СНОВЕ!!!
Cukini jadi Da samo znate, kakvo sam ja štene, ujedam, grizem i zube kezim, ne bi vi nikad spomenuli mene, jer koga vidim, ja na njega režim. I sve to da budem ‘macho cuko’, da bih u čoporu ja glavni bio, da se pred kujama ne bih obruk’o, da bih se samo, … Настави са читањем “CUKINI JADI – Miro Beribaka”
Cukini jadi
Da samo znate, kakvo sam ja štene,
ujedam, grizem i zube kezim,
ne bi vi nikad spomenuli mene,
jer koga vidim, ja na njega režim.
I sve to da budem ‘macho cuko’,
da bih u čoporu ja glavni bio,
da se pred kujama ne bih obruk’o,
da bih se samo, malo zabavio.
Sanjarim i ja o mirnom životu,
iz dobrog legla, da se neka nađe,
da maštamo skupa o našem okotu,
da živimo život u slozi, bez svađe.
Zbilja si moja radost i snaga
i moja sreća i moje sunce,
repato moje, kako si draga,
sve joj to tako, režim na uvce.
I iz sna me prenu nekakva buka,
to gazda moj se, s’ komšijom svađa,
o pasji svijete, pa to je bruka,
on mojom koskom, komšiju gađa!!!
(C) Miro Beribaka
KO SI TI? Ko si ti? Međ’ rebrima smrznu me u led; pelinom zagorča sav nasušni med; Ko si ti? Ne dišem više -da za tebe ima; kiseonik kradem sopstvenim grudima; iz sve snage hrlim da pogazim sebe; ko prežive jačeg , ne bi mog’o -tebe! Ko si ti? Nekada sjajno, … Настави са читањем “KO SI TI?………….Aleksandra Mladenović”
KO SI TI?
Ko si ti?
Međ’ rebrima smrznu me u led;
pelinom zagorča sav nasušni med;
Ko si ti?
Ne dišem više -da za tebe ima;
kiseonik kradem sopstvenim grudima;
iz sve snage hrlim da pogazim sebe;
ko prežive jačeg , ne bi mog’o -tebe!
Ko si ti?
Nekada sjajno, pero mi slomi;
udovi sad zamreše, kameni, tromi;
Ko si ti?
Maskiraš se pesmom, u njoj vešto kriješ;
k’o nad plenom, nadamnom si, bdiješ;
i gde god me nađeš,ne postojim više;
gotova sam. Duša, neosetno diše.
Ko si ti?
Čak ne haješ ni malo koliko me ubi;
gordosti ti tvoje, preoštih ti zubi;
Ko si ti?
Tragovi mi blede, zbog tebe se gase;
od čega si, Bože, ko će da me spase;
predaja je kobna, na kolena padam;
tvoje slave radi, sad nedužna stradam.
VETAR Sanjao sam. Ispod drveta. Gomila nepoznatih zvukova Primitivni mojim ušima. A ipak,kao da me nešto doziva… Drhtao sam. Ispod drveta. Gomila nestvarnih horizonata Nevidjeni mojim očima. A ipak,daleko sam od oblaka… Ćutao sam. Ispod drveta. Osećao sam da ima nekoga Ali zapravo sam to bio ja. Napravljen od vetrova…. Milan Gluščević
VETAR
Sanjao sam.
Ispod drveta.
Gomila nepoznatih zvukova
Primitivni mojim ušima.
A ipak,kao da me nešto doziva…
Drhtao sam.
Ispod drveta.
Gomila nestvarnih horizonata
Nevidjeni mojim očima.
A ipak,daleko sam od oblaka…
Ćutao sam.
Ispod drveta.
Osećao sam da ima nekoga
Ali zapravo sam to bio ja.
Napravljen od vetrova….
Milan Gluščević
Песник и цар Збиваше се ова прича врло давно, о њој и сад, песма, да се пева жели. У далеком царству, где све беше славно на двору су, скупа, цар и песник живели. Ћудљива му нарав, ал’ цару све бива; ако дан је јасан, песмом иште мрака, већ сутрадан снужден, песма му је … Настави са читањем “ПЕСНИК И ЦАР/А.Младеновић”
Песник и цар
Збиваше се ова прича врло давно,
о њој и сад, песма, да се пева жели.
У далеком царству, где све беше славно
на двору су, скупа, цар и песник живели.
Ћудљива му нарав, ал’ цару све бива;
ако дан је јасан, песмом иште мрака,
већ сутрадан снужден, песма му је крива,
сва песничка мука- за њег, беше, лака.
Сву залудност своју и очај, је хтео
да му песмом лечи убоги поета,
готово да без ње, живет’, није смео,
зазирућ’, полако, од стварности, света.
Колико је ноћи све до зора бдео,
рад царевог хира, над свећом и пером;
том ни снег, без песме, не бејашe бео,
истрајаше песник, с љубављу и вером.
Сав измучен, несном, хтеде да му каже,
„Све ће залуд бити, живот песма није,
ма колико да ти риме муку блаже,
свака од њих , само, илузију крије.“
И тако би било, можда и до века,
на добро се свако другим добром враћа.
И цара судбина, из потаје чека,
свака обмана се, са истином плаћа.
Тад омрзе њему све да је потаман,
и цару се прохте, у животу муке,
те нареди стражи: “Онај песник сраман,
тај писати не сме! Одсеците му руке!“
Јеца јадна душа, на пањ руке стави,
зацрне се небо у истоме часу,
сва руља у чуду -небо се не плави-,
повика на цара, сва у истом гласу:
„Не суди му царе, јер тад судиш нама!
Како ће нам Сунце без песника сјати?
Без руку и пера, песма доћ’ ће сама,
јер, певати, никада, он не може стати!“
Зачуди се цар, већ пресуду пише,
„Велика је сила у овом човеку,
те га народ треба, и од мене више…
…Ово вид’о нисам, у читавом веку.“
У лудилу своме, не зна шта да чини,
опет тражи риме , да му кажу саме,
нареди му, везан да песму начини;
(то врхунац беше, ове чудне драме.)
Свако срце стаде, да се песма роди,
већ му ропац задњи, сав у трансу вапи,
исписујућ’ души, потпис ка слободи,
издахну му снага до последње капи.
Положише тело крај царевих ногу,
он узећ’ у руке, што од њега оста;
рече:“Нек’је песма-жртва вишњем Богу!
Ево, брат мој, радо, мучеником поста.“
Заврши се прича, ова, врло давно,
у њој сконча песник, без рана и крви.
Шта написа задње, постало је славно:
„Последњи-у песми, нек’ остане први!“