VETRIC I VRBA

Raspustila kose vrba, o strunama grivom ocijuka;

zavela je vetric majski, razleva se sve od huka,

                                    nje i njega.

Prigrabila u svoj nemir, milu struju da isprede tajnu;

lijane joj lahor njih’o  k’o vilinu  raskos bajnu

                             skritu podno  brega.

Rasplakala pletenice duge, radosnice suze okapava;

celiv’o je, mrsio je nije, podno vedra svoda plava

                            vetru  niko slican.

Raspleo joj deran  krosnje , medj’  sakama grehe vaja;

tocio je, svijao je  smelo i koren sred beskraja

                                     grci  nepomican.

Raspustila vrba snove, u gnezdima pojanje se cuje;

umrsene misli cutke vetar dahom  dovikuje:

                               “Istino moja!”

Otkopcala vite grane, jos terzijom razleze se huka;

prede  majskom vetru opletom joj oko  struka:

                              “Jedino  tvoja!”