Stih dana i Pesma nedelje-jun 2010.

Jun 2010. -bira Branka Zeng PESMA NEDELJE – JUN – 2010. Laku noć – Miloš Leković Uzavreli dani – Božo Popadić-Aktus ZVEZDANA PRAŠINA -Ratka Bogdan ЦРНО ВИНО – Никола Стојановић STIH DANA – 29. 06. 2010. NEMIRI – Nevena Ugrenović – Iskrica U ovaj minuli tren kad svoj prah posipam po tebi uvenuće ljiljani beli … Настави са читањем “Stih dana i Pesma nedelje-jun 2010.”

Jun 2010. -bira Branka Zeng

PESMA NEDELJE – JUN – 2010.

Laku noć – Miloš Leković
Uzavreli dani – Božo Popadić-Aktus
ZVEZDANA PRAŠINA -Ratka Bogdan
ЦРНО ВИНО – Никола Стојановић

STIH DANA – 29. 06. 2010.

NEMIRI – Nevena Ugrenović – Iskrica

U ovaj minuli tren
kad svoj prah posipam po tebi
uvenuće ljiljani beli
rascvetali i osušeni.

U ovo gluvo doba
kad leptiri ne sanjaju dan
dotaćiće te suza moja vrela
i davno izgubljen san.

U ovo vreme kada ti ne želiš mene
šapnuću ti grcave reči,
dok san te hvata blag:
“Ove noći sreću snevaj,
jer ja odlazim nekud
da prebolim rastanak.”

(C) Nevena Ugrenović – Iskrica

STIH DANA – 28. 06.2010.

KOSOVO I METOHIJA – Ljubodrag Obradović

Niz Kosovo polje zvone zvona!
Uz Metohiju, ko uz kičmu, klizi jeza.
Odnose nam iz srca spokoj vekova,
na prošlost nam pada čelična reza.

Na svest i savest puštaju dim,
tešku maglu da radost pozobe.
I kao da oni nemaju ništa sa tim,
istoriju nam iz vidokruga odvode.

I zvone zvona! Uspavane da razbude!
Svi koji puštaju nas niz vodu,
svoju klicu propasti time bude
i svemir senkom zla bodu!

I zvone zvona! Budi se Evropo!
Sve sveto danas u vetar vene!
Zvone zvona! Nepravda ko nebo,
preplavila život i uspomene!

Niz Kosovo Polje biju damari…
Uz Metohiju, ko dušom, klizi nostalgija.
Kad se istrajno sanja, san se ostvari!
Kosovo će božurima opet da metohija!.

(C) Ljubodrag Obradović

PESMA NEDELJE – 27. 06. 2010.

Laku noć – Miloš Leković

Laku noć ti želim, mala,
I san lak da noć ukrasi.
Kao vetar što po moru šara,
Mojim usnama ti rumeni obrazi.

A tvoje leže crvene crne
Čekaju mene da uzmem prvi.
Laka noć će pozvati mene,
Leći ću pored tebe…

Al srce moje probudi te,
I ti reče tiho ime…
San k’o šećer sada stih je,
Laku noć vam želim, rime.

Miloš Leković

STIH DANA – 26. 06 2010.

IZ ADAMOVE ZVEZDE-Spasoje Ž. Milovanović

klanjam se svojim sinovima
i vraćam se nazad
svetlost uvek sija nad mestom
kome je određena pobeda

ipak
u tome je nejasno nešto
zbog silnog straha i bojazni
živi bili pa videli
ako rodiš sina dok me ovde ne bude
hteo – nehteo trebam da predam
ono što mi je dato na čuvanje

ne
ne smatram da je sad razumno
ratovati s njim
on se osilio
a kod mene su se prilike promenile
to je voda i urme
i vinogradarski sok
masni but ovčiji i salo
a ti žena beše
i kada umreš
ni darežljivosti neće više biti

(C) Spasoje Ž. Milovanović

STIH DANA – 22. 06. 2010.

ONA* – Gordana Knežević

Ona je dozvolila rečima
da nastane sve žalosne vrbe
pod rebrima

…i smeh joj se u kriku
kotrlja kao po kaldrmi…

Ona je sanjivo razapela noć
kao laneno platno
preko klizave magle

…okrenuta svojim glečerima
na otvorenom moru…

Njeni putevi su nasipi
žute zemlje
oveštali rogatom samoćom

…i ćutnja joj u utrobi para
osemenjeno nebo…

Pred njom kleče mokri vetrovi

Njene odaje su otključane

Hoćeš li pokucati…ljubavi?

(C) Gordana Knežević

PESMA NEDELJE – 20. 06. 2010.

Uzavreli dani – Božo Popadić-Aktus

Sinoć,
u Džeksonvilu
(Jacksonville),
u pet u stvari,
a meni se smrklo već,
pržilo kao u paklu,
osjećaj kao da si
ispod kupole,
zatvoren u staklu.

Tebi ponoć
kuca na vrata,
ne spavaš još.
Reci mi bar,
da li sam tako loš?
Mrziš li me sad?
Da li sam postao gad?

Kišni je oblak
vrelu kišu pustio,
kao suze.
Čije li su?

Mislih,
noć će osvježiti,
vrelinu otjerati.
A šta sa ovom u duši,
što me guši?

“Nemoj sad!”
u gavi zuji!
A nisu savuji,
više kao da su
ose i stršljeni.
Ti ne znaš
kako je meni.

Ni ja kako je tebi,
ne znam,
ali osjećam
vrelinu dana što dolazi.
Ma uzalud je,
tuga ne prolazi.
Pokušavam biti pozitivan.

Do đavola!
Psuje mi se
i ovo vrelo podneblje,
i te vreline kod tebe,
i moja nostalgija,
i to što te nema
u mom životu.
A mislio sam sa tobom
doživjeti stotu.

Šta reći na kraju,
na to što mi samo
tužne note u kafani sviraju.
Jeli ovo pjesma ljubavna?
Ma koja sam ja budala,
matora, zaljubljena.
Tek sada znam koliko je
divna ta žena.
Kada je
u mom životu nema.

(C) Božo Popadić-Aktus

STIH DANA – 18. 06. 2010.

LJUBAV – Slobodan Cenc

Čovek je ogledalo što se u drugima ogleda
i lomi od svog i tućeg pogleda.

Na ulici nagazih staklasti prah,
ote se vrisak, nečiji dah;
Nečiju dušu rasutu tugom
nehatom nagazih i nogom drugom.

Korak dalje nadjoh deo,
nečije duše komad ceo.
U džep ga uzeh za ogledalo moje,
jer što je veće, laže me bolje.

Na trećem koraku, slomih se sam
i skrhan, sebi, stadoh u dlan.
Setih se delova duša tudjih
zavapih da vratim, da se odužim…

Čovek je ogledalo što se u drugima ogleda
i lomi od svog i tudjeg pogleda.

Kao ogledalo čovek se lomi,
dok sakuplja sebe, druge krade;
I nema snage da se sastavi
dok lepak ljubavi njega ne preplavi.

(C) Slobodan Cenc

STIH DANA – 17. 06. 2010.

SLABOST – Goran Sebić

Šapućem ti tudje stihove,
na vrat kačim lažne bisere.
Pričam ti tamo neke snove,
što sam davno negde čuo.

Ne slušam te, samo pratim
pokrete tvojih usana,
blenući u te bele zube,
samo pratim pokrete usana,
koje vape,
umiru da ljube.

Mene, da ljube?!
Mene, koji sam zaboravio
u tim silnim, bezbrojnim noćima
da volim, da ljubim,
mene naviknutog
da uzmem šta želim,
produžim dalje, pobedjujem,
nikad da gubim.

Još me ne ljube
a već od mene prave slabica,
opijaju me bez nargila, alkohola,
osećam kako struje svakim milimetrom
moga bića!

Lovac, izgleda,
opet postade žrtva.
Zar se velike bitke,
tako lako gube?
U ovom svetu lepote,
gde nadjoše te predivne usne
baš moje da ljube?
čime zaslužih
da taj medeni osmeh
u mom zagrljaju blista?
Ja nevernik,
skitnica i avanturista.

Pustiću žar,
lice neka mi mije,
život bez rizika,
život nije.
Taman, više nikad da ne dobijem,
večno da gubim,
rizikovaću, hoću da te ljubim.

(C) Goran Sebić

STIH DANA – 16. 06. 2010.

Uzavreli dani – Božo Popadić-Aktus

Sinoć,
u Džeksonvilu
(Jacksonville),
u pet u stvari,
a meni se smrklo već,
pržilo kao u paklu,
osjećaj kao da si
ispod kupole,
zatvoren u staklu.

Tebi ponoć
kuca na vrata,
ne spavaš još.
Reci mi bar,
da li sam tako loš?
Mrziš li me sad?
Da li sam postao gad?

Kišni je oblak
vrelu kišu pustio,
kao suze.
Čije li su?

Mislih,
noć će osvježiti,
vrelinu otjerati.
A šta sa ovom u duši,
što me guši?

“Nemoj sad!”
u gavi zuji!
A nisu savuji,
više kao da su
ose i stršljeni.
Ti ne znaš
kako je meni.

Ni ja kako je tebi,
ne znam,
ali osjećam
vrelinu dana što dolazi.
Ma uzalud je,
tuga ne prolazi.
Pokušavam biti pozitivan.

Do đavola!
Psuje mi se
i ovo vrelo podneblje,
i te vreline kod tebe,
i moja nostalgija,
i to što te nema
u mom životu.
A mislio sam sa tobom
doživjeti stotu.

Šta reći na kraju,
na to što mi samo
tužne note u kafani sviraju.
Jeli ovo pjesma ljubavna?
Ma koja sam ja budala,
matora, zaljubljena.
Tek sada znam koliko je
divna ta žena.
Kada je
u mom životu nema.

(C) Božo Popadić-Aktus

STIH DANA-14. 06. 2010.

GUSINJSKI NOKTURNO – Peko Laličić

– devojkama iz ćilimare

Do u suton
tkale su pesmu
i nemire naše
kad Grnčarom
zajezdi Mesec
i plotovi sakriju tajne
ožive polja i šljivici
tkani u ćilimima
kao šare

dok vetar ljulja
na klinovima
opanke
pucaju usne
i zrele jabuke
i mirišu teške karamanke
i kao gusinjska godina dugi
snovi se tkaju
da bi se pred prve snegove
prostrli pred matičarem

(C) Peko Laličić

PESMA NEDELJE-13. 06. 2010.

ZVEZDANA PRAŠINA – Ratka Bogdan

Bubnjaju doboši
po damarima
niz beskonačnost
spirala uzdisaja<

U tren oka nižu se –
paranje stratosfere
probijanje zvučnog zida
ulazak u vasionu…

Podrhtavamo u prostoru
kao svetleće tačke u mraku
kao fenjeri u daljini
na pučini

I izdižemo se visoko
utrnuli i lagani
zaneseni,
zvezdanom prašinom
prekriveni

Desila se sudbina
dok se svet širi
u svim smerovima
lepotom ukrštavanja

(C) – Ratka Bogdan

STIH DANA-09. 06.2010.

ТЕЖИНОМ СТРАХА – Латинка Ђорђевић

Густ је ваздух,
магла кроз јесен свира.

Изукрштане мисли,
Моцарт са кливира.

Месец беспомоћно бдије,
у твојој коси сањају наше кише.

Питома жеђ у шаци мрака,
испод росе чежњиво јури
тежином страха.

Латинка Ђорђевић
STIH DANA-08. 06. 2010.

И МОЈЕ БИ ПА ПРОЂЕ – Радивоје Пацко Миладиновић

Живећу ја у свакој својој песми
С којима сам многа покупио зјала
Моји ће ме недосањани сни, несни
Урокљиво гледати иза огледала.

Ма морао сам ја да се родим,
Баш српском роду да се десим
Пригодне беседе да са вама водим
И све натенане да удесим.

Напело ме баш ла будем песник
у неблагородно време, невреме
И да кроз стихове будем весник.
Јевањђелске вечите теме.

Да живим овако брзо, све брже,
С главом у овом, срцем у минулом веку.
Смисао живота всћ ме растрже
Од Надчовека ка Свечовеку.

Отићи ћу тихо, за све ненадано.
Доста је мога вриска с рођењем.
Сад хоћу смирено и полагано
Ha пут са дубоким преумљењем.

Замном ће остати гомила смећа.
Плодови мог рада, свежи и гњили.
Скупиће се можда и цела врећа.
Неки у блату, неки у свили.

Сам Господ знаће реч да ми цени
Њеrова нек' је прва, потоња и права.
Па кад одмери награду мени
Нек ме сачува од Злога и заборава.

Радивоје Пацко Миладиновић

PESMA NEDELJE 07. 06. 2010.

ЦРНО ВИНО – Никола Стојановић

Спусте се низ жице, ко лупежи,
ти тонови што ми срце стежу,
сете ме на месец што се лови
у ту њену косу, ко у мрежу.

Ја испијам чашу црног вина
и у машти седам у кочију,
што ме води у своје дубине,
боје њених зелених очију.

И још једну чашу искапићу,
па димњаци кад луле погасе,
отићи ћу крај њеног прозора,
срце тражи лека да се спасе.

Као ружа пузавица ја ћу,
уз њен прозор да се свија љупко
и слушаћу како слатко дише
док се жеље скупљају у клупко.

А када ме хладна ноћ отрезни,
прснуће ми жеље у кристале,
поново ће луле са димњака
да свој дуван ујутру припале.

Испијаћу опет црно вино,
потећиће током мојих вена,
распршиће моје пусте жеље,
све постаће само дим и пена.

Никола Стојановић

STIH DANA 06. 06. 2010.

ZBOGOM LEPOTO! – Aleksandra Mladenović

Lepota takvo sečivo ima
toplo, te rez se oseti blagi,
večno, sve dok ne pomuti svima
razum i telo, taj opsenik dragi.

Zbogom lepoti, jer daljinu stvara,
nedostižnu notu kojoj zvuka nema,
blagoslov il’ usud onog što izgara
maskirana okom, pod pogledom drema.

Lepota će takva uvek i biti,
k’o pauk u mrežu lovi nas lako;
lepljivo svija oko žrtve niti
te ,ona, pod njom, izdiše polako.

Zbogom lepoto! Ne želim te više.
Nikad da mi blizu tvoje lice priđe.
Sećanje na tebe samo nek’ se piše,
nek’ sečivo tvoje mene zaobiđe.

Lepoti dižem i ovu čašu žudi,
te opojne žuči što nasu je meni,
i velim joj: „Zbogom!“, a ti- jači budi,
ona uvek tu je, samo se okreni.

(C) Aleksandra Mladenović ”

STIH DANA 04. 06. 2010.

ЛАМЕНТО ЛЕПОТИ КОЈА ТРАЈЕ -Љубомир Вујовић

Затворићу небо у стихове своје Вињетама слова скрићу плаво море
И облаке наде да из речи сину Под графитним трагом сачуваћу боје
Сазвежђа сетна распламсаћу до зоре Да се тамном ноћи снови не расплину
Затворићу небо у стихове своје И облаке наде да из речи сину

Затворићу срце у стихове своје Као стене магму испод земне коре
Да ми плами ватре никад не умину Из дубина жара где се искре роје
Узбурканом лавом сећања док горе Молићу вулкане да ме теби вину
Затворићу срце у стихове своје Да ми плами ватре никад не умину

Ово је ламенто лепоти која траје Док бревијар смрти сенчи сунца зраке
И дах жудни, крилом птице да полетим Опија ме песма, утеху ми даје
Да за навек нежно грлим снове лаке Да те страсно љубим, тугу кад осетим

Затворићу небо у стихове своје Желим гладну љубав вечношћу да толим
Записима срца да слова не жуте Из графитног трага разлиће се боје
У сазвежђа сетна кроз која ћу да волим И кад ми осећања пепелом заћуте

© Љубомир Вујовић

STIH DANA-03. 06. 2010.

Кад би се наши погледи срели-Milisav Đurić

Дали ћу када ја срести тебе
а да ми у срцу свеједно буде,
хоћу ли моћи када те видим
мирно гледати к`о друге људе.

Зашто се наши немири срца
често сусрећу на истој стази,
због чега срце јако закуца
онога часа када те спази.

У очима искре пожуде још горе
као онда, док у љубав смо се клели
сјећања враћам у рујне зоре
кад су се наши погледи срели.

Дв`е реке среће у истом трену
потеку смјело негдје без краја,
док она моју, ја љубав њену
осјетим јако како нас спаја.

Како су чудни живота пути
што воде често кроз беспуће,
и жар љубави док памет мути
угасити је немогуће.

Пустимо срце да љубав чува
на путу среће без свога краја,
док вјетар пријети да је одува
јаче нас нешто веже и спаја…

Милисав Ђурић

Novo sutra – Marina Adamović

. Noć je prekrila siva trulež Tražio je boju u ogledalu Ono je dobacilo čistu istinu Njome se ne može niša prefarbati Budućnost je u mulju do kolena

.


Noć je prekrila siva trulež

Tražio je boju u ogledalu

Ono je dobacilo čistu istinu

Njome se ne može niša prefarbati

Budućnost je u mulju do kolena

Rodjenje – Marina Adamović

. Majka je milovala pokrov Pod kojim je plivalo U jezeru njenih pritoka iz srca Nestrpljivo je čekalo na čas Kad će biti osudjeno na ponovnu smrt Presuda je greškom nazvana  životom

.

Majka je milovala pokrov

Pod kojim je plivalo

U jezeru njenih pritoka iz srca

Nestrpljivo je čekalo na čas

Kad će biti osudjeno na ponovnu smrt

Presuda je greškom nazvana  životom

UMIRAJI -Aleksandra Mladenović

UMIRAJI * Ah, kako se, milo, može mreti lako, časak zadnji kada nespremnog te skobi. Tako noćas i ja umirah polako, u kobnome trenu snaga mi se zdrobi. * Umorne i prazne sad su ruke moje, ove rede pišu, pružajuć’ se k’ tebi. Ah, zar kada spoznah celo biće tvoje, da me usud otme i … Настави са читањем “UMIRAJI -Aleksandra Mladenović”

UMIRAJI

*

Ah, kako se, milo, može mreti lako,

časak zadnji kada nespremnog te skobi.

Tako noćas i ja umirah polako,

u kobnome trenu snaga mi se zdrobi.

*

Umorne i prazne sad su ruke moje,

ove rede pišu, pružajuć’ se k’ tebi.

Ah, zar kada spoznah celo biće tvoje,

da me usud otme i uznese k’ sebi?

*

Kako se tek očas stigne do svršetka,

besvesno se gasiš, k’o u prste sveća.

Tako mene noćas sred novog poletka,

zagrliše krošnje vencima  proleća.

*

Teku telom iznureno ljutine i soli,

noćas zračak nade u postelji mi svis’o.

Ah, zar ja da kumim milo da me voli?

Pretihlo se, srce, u grudima stislo.

*

Ah, kako se, milo, može crći lako,

lopov  kada  crni bezbrižnog te snađe.

Tako noćas i ja  skončavah  baš tako,

to usnula duša, htede da izađe.

*

Trnci, udi leže, ćutim pred životom,

ispisujem rede ove, u čaršave topim.

Ah, zar kada  kleknuh pred tvojom divotom,

da  me usud otme, zar da oči sklopim?

*

Kako se uskipi osećajem kraja,

milosrdno krti volja krvniku da krvi.

Tako mene noćas bez tvog zagrljaja,

obljubio  nežno, zadah mlade strvi.

*

Ah, kako se, milo, može lako mreti,

u pedalj nirvane kad uspeš što ne biva.

Tako noćas i ja lipsavah  k’o kleti,

to prkosti damar htede da ispliva.

*

Umorne i prazne sad su reči moje,

redovima koljem sen izboranog  lica.

Ah, zar kad celivah pohotosti tvoje,

da me ropac otme, svetac i ubica?

*

Kako lahor strada mučki se pritaji,

ophrvajuć’  žeđ za postojanjem svojim.

Tako mene noćas treše umiraji,

zar samo da  premrem jedino postojim?

*

Biografija – Marina Adamović

. Prvi dan Drugi Treći Tako redom preko reda Do medjureda Znak uzvika Tri tačke Znak pitanja Još tri tačke Malo slovo Zapeta Zaista Moglo bi se još puno toga napisati O ovoj grandioznoj ličnosti Ali u proleće Dobro I u jesen Tekst jedu crvi bez dvoumljenja I ispljuiju ga preko mojih misli

.


Prvi dan

Drugi

Treći

Tako redom preko reda

Do medjureda

Znak uzvika

Tri tačke

Znak pitanja

Još tri tačke

Malo slovo

Zapeta

Zaista

Moglo bi se još puno toga napisati

O ovoj grandioznoj ličnosti

Ali u proleće

Dobro

I u jesen

Tekst jedu crvi bez dvoumljenja

I ispljuiju ga preko mojih misli



Posle – Marina Adamović

. Kopita su bila brža od nogu Sunce se cedilo Nebo se smrzlo Nije me bilo ni tu ni tamo Ptice su odavno spakovale krila Laku noć Puževi spremaju krevete Malo u kamenu više na ledu

.

Kopita su bila brža od nogu

Sunce se cedilo

Nebo se smrzlo

Nije me bilo ni tu ni tamo

Ptice su odavno spakovale krila

Laku noć

Puževi spremaju krevete

Malo u kamenu više na ledu


Пеко Лаличић, СИТНЕ МИСЛИ

Пеко ЛАЛИЧИЋ СИТНЕ МИСЛИ 551. Кад оболе од величине, усијане главе пуцају. 552. Велики верују да је непромишљено тонути – сам. 553. Није свој, ко је узет под своје. 554. На погрешној сте страни, ако сте у преломним тренуцима по страни. 555. Они што не вреде ни лулу дувана, најдуже је пуше. 556. У глуво … Настави са читањем “Пеко Лаличић, СИТНЕ МИСЛИ”

Пеко ЛАЛИЧИЋ

СИТНЕ МИСЛИ

551.
Кад оболе од величине,
усијане главе пуцају.
552.
Велики верују да је
непромишљено тонути – сам.
553.
Није свој, ко је узет под своје.
554.
На погрешној сте страни,
ако сте у преломним тренуцима по страни.
555.
Они што не вреде ни лулу дувана,
најдуже је пуше.
556.
У глуво доба само се ” слепци ” чују.
557.
Пре него некога назовете будалом,
погледајте се у огледало.
558.
Није добро бити усамљен.
Вреди понекад бити сам.
559.
Зауздани су непоуздани.
560.
И у тоталном мраку све изађе на видело.
561.
Глава човеку треба да служи –
да одмах не каже шта мисли.
562.
Код прекомерног попуштања,
будале долазе до изражаја.
563.
Дијалози будала воде се на свим нивоима.
564.
Добро посејана лаж
даје адекватне резултате.
565.
Живот има смисла
само ако је праћен вером у себе.
566.
Ако се надате добру, оно може и не доћи.
Ако га чините, може вам се вратити.
567.
Иако живимо на истом,
али у различитим световима,
светиња свих мир би требао да буде.
568.
Тражи – наћи ћеш.
Истражуј – спознаћеш.
569.
Док се надате, и има наде.
570.
Волим да не мрзим,
а мрзи ме да не волим.
571.
Где год вас има, тамо сте били.
Где вас нема, нисте /ни/ траг оставили.
572.
Наде не обезбеђују наднице,
али осмишљавају време –
и чине лакшим свако бреме.
573.
Све што скривате, оптерећује.
Све што оптерећује, не скривајте.
574.
Малограђана свуда има – међу злима.
575.
Ако то јесте, човек би требао
сам себе да дефинише – и контролише.
576.
Зло на зло иде, добро на добро ређе.
577.
Управљати другима је способност.
Управљати собом је врлина.
578.
Ако тражите зло, оно ће вас наћи.
Ако га избегавате, можда вас неће снаћи.
579.
Тотални губитник је човек без наде и идеала;
онај коме су потонули сви бродови
и који не назире нове.
580.
Природно је да неприродно издигнути падају ниско
и сметају људском оку и поимању нормалног.
581.
Ако хоћете да ме боље упознате,
упознајте моје непријатеље.
582.
Малограђани су они који су промашили своје,
па их оптерећују туђи животи.
583.
Све што се обије о главу, враћа на почетак.
584.
Благо оном ко на време скрене,
више га семафори не интересују.
585.
Човек је чист ако је добро умивен.
Прочишћен је ако је зла ослобођен.
586.
Код нас се увек исход зна:
удариће луд на збуњенога.
587.
Сви људи су леваци,
ако им с те стране приђете.
588.
Деца су најсложеније
и најбезазленије личности.
589.
Будала је свако – кога таквим направимо.
590.
Зло и наопако, човеков је изум.
591.
Зло и наопако зна да заобиђе – зле и наопаке.
592.
Не узвраћати. Зло елиминисати.
593.
Глупих је све мање.
Будала сваким даном више.
594.
Слободан човек
је само онај ко је увек свој човек.
595.
Пре него потражите било шта,
пронађите себе.
596.
Кад се два зла удруже,
злу никада краја.
597.
Ако имате своје ја, онда сте своји.
Ако га немате, нико сте.
598.
Свој сам. И то ми је довољно.
/ Хвала мојим створитељима /.
599.
Нажалост, човек је за заборав рођен.
Сите мачке – сити и мишеви.
600.
Не заносите се – да вас успеси не поразе.

Uže – Marina/Peko

Tamo— izmaglica Bliže— samotnost U menii—odsjaj sede magle sa gromom u ponoć (Marina) (Peko) Tamo – izmaglica ovde – ja sâ̑m u meni – ponoćna magla

Tamo— izmaglica

Bliže— samotnost

U menii—odsjaj sede magle sa gromom u ponoć


(Marina)

(Peko)

Tamo – izmaglica
ovde – ja sâ̑m
u meni – ponoćna magla


Пеко Лаличић -Приказ књиге ,,Богородично јеванђеље ” Вулка Шћекића

Пеко Лаличић МАТЕРИНСКО САВРШЕНСТВО ЖЕНЕ СА ОСВРТОМ НА БОГОМАЈКУ Вулко Шћекић: Богородично јеванђеље, Глас цркве, Шабац, 2009. БОГОРОДИЧНО ЈЕВАНЂЕЉЕ, првенац Вулка Шћекића, појављује се по истеку периода у коме изнова разапињасмо и сахрањивасмо Бога и у време када код нас долази до друштвених промена и враћања људи себи, вери, свом идентитету и коренима. Када после … Настави са читањем “Пеко Лаличић -Приказ књиге ,,Богородично јеванђеље ” Вулка Шћекића”

Пеко Лаличић

МАТЕРИНСКО САВРШЕНСТВО ЖЕНЕ СА ОСВРТОМ НА БОГОМАЈКУ

Вулко Шћекић: Богородично јеванђеље, Глас цркве, Шабац, 2009.

БОГОРОДИЧНО ЈЕВАНЂЕЉЕ, првенац Вулка Шћекића, појављује се по истеку периода у коме изнова разапињасмо и сахрањивасмо Бога и у време када код нас долази до друштвених промена и враћања људи себи, вери, свом идентитету и коренима. Када после сплашњавања социјалистичке идеологије многи напуштају наметнуто и страно и/или оно рад сопствене каријере, комодитета, или чега ти не свесно прихваћено (али не и по сваку цену обавезно), као и враћања многих ,, жељеном и увек свом ” и тамо ,, где су одувек били ”, ради уклапања у тренутне ,, модне ” трендове. Но, било како било, долази у време када у цркве залази далеко већи број људи него што је то био случај у последњих шездесетак и више година.
Аутор је, очито, при постављању оваквог циља итекако имао у виду ове чињенице и био свестан коме је и зашто, и то баш сада, наменио ово тешко, обимно и многима неразумљиво штиво, али је засигурно због поменутога, био решен да га прилагоди, поједностави, приближи и учини доступнијим, лакше схватљивијим и пријемчивијим читаоцу, па се одлучио да га искаже на јединствен начин, претакањем у песму. Као човек из народа и задојен епским и патријархалним одлучио је да са читаоцем комуницира у осмерцу и на веома архаичан начин, убеђен да тиме у текст уноси и народни мелос и део његових особености и поимања традиционалног и песмом исказаног.
Подстицај да песмом проговори о појави Богомајке, како Шћекић зна да каже, дало му је сазнање да се све велико што су људи опредметили кроз време и историју изразило певањем и да су и највећи пророци говорили језиком великих песника. Но, намеће се утисак да није било лако ухватити се у коштац са овако осетљивом, канонима јасно одређеном, вековима знаном и материјом која се не може другачије дефинисати, тумачити и изражавати. Поред поменутог, свему овоме тежину даје и избор стила писања, па када се све сагледа, немогуће је не уочити колико је Шћекић уложио труда да кроз хиљаду сто једанаест строфа, прескачући сопственим избором постављене препреке, препева овако обимну и тешку материју. Но, очито је да су снага воље и чврста решеност учиниле да стигне до циља и понуди нешто специфично, неуобичајено, пажње вредно и у неку руку и посве ново.
Вођен идејом мудрог Соломона ,, Да нема краја састављању многих књига ”, Шћекић се одлучио да и поред истакнутог крене у овај подухват, свестан да и поред бројних наслова који сваке године угледају светлост дана, има веома мало духовне и литературе која је од великог благослова за читаоце. Прихватајући, као и многи други, веровање да је вера светлост духа и да је Бог песнику наменио посебно место у својој близини, па тиме и да буде међу најпобожније, као и схватања да није постојао нити постоји песник који верује да је грађевина постала без грађевинара и да је песник увидео савршенство онога који је све створио и први Бога објавио, аутор овога дела је прихватио и ону Дучићеву: ,, Одиста постоје само два творца у свемиру: Бог и песник. Први све почне а други све доврши ”, чиме се и он утемељио међу оне који се питају да ли би се свет развијао и ишао напред да није песника, мистика и сањалица.
Залазити са овим циљевима у Библију, у ту књигу над књигама, је могуће само ако човек схвати да је она, како неко рече, ,, поезија љубави и доброте ” и да су три најфаталније теме песничке инспирације кроз векове биле: Бог, љубав и смрт, па је то и био наум аутора да на особен начин проговори о Оној коју векови чекаше да роди Бога и да нас тако посрнуле и пале грехом прародитеља подигне и обожи.
Треба веровати да у читавој овој материји појединца највише дотиче материнско савршенство жене, гледане кроз призму ,, благословене утробе ” и ,, благословеног семена ”. Јер прави смисао хришћанства јесте стално рађање новога човека и непрестано стварање новога Неба и нове Земље, па онда не треба ни да чуди чињеница да су од настанка писма песници певали о Богу, о чулној љубави мушкарца и жене, о материнској љубави као одсјају љубави Бога према човеку у овоме свету. Дакле, о узвишеном призивању мајке и жене.
Тај вапај материнске љубави за породом, Шћекић сликовито приказа кроз Анино туговање због бездетности:
,, Због проклетства и погрде
не смем више међу људе,
к’о безводна сам пустара,
не примих од Бога дара ”.
Знано је и да добри дух мајке испуњава и прожима живот свакога човека, па је вероватно као плод те спознаје и настала стара јеврејска пословица: ,, Како би могао да свуда и на сваком месту буде присутан, Бог је створио мајке ”. А само материнство је божанско начело којим Бог кроз мајку која рађа ново биће наставља своје дело стварања на овом свету, а то и јесте суштина бића жене. А материнска љубав, као и љубав према мајци су најлепше поруке божанства људима на Земљи, како то лепо рече протођакон, магистар Љубомир Ранковић у својој књизи ,, Жена икона цркве и благо света ”.
Неминовно је имати у виду и чињеницу да је сваки човек везан нераскидивом духовном везом за Бога и мајку, што потврђује друга чињеница да највећи број људи када им прети нека опасност, када су у невољи или у стању патње, спонтано дозива Бога и мајку, а не некога другога себи ближњега.
Свето писмо Старог завета обилује бројним примерима мудрих и разборитих жена, међу које се сврставају: Сара, Ребека, Рахиља, Рута и Авигеја, које као супруге и мајке брину о роду и племену изабраног Божјег народа. Оне су поред других лепота, које je карактеришу, украс Библије и без њих она не би имала животну снагу, а сво библијско казивање би било прозаично и донекле и осиромашено. Ово неминовно наводи на помисао да је зато и Соломон на крају своје књиге ,, Приче Соломонове ” написао песму о врсној жени која представља синтезу свих врлина жене ( по мерилима људи тога времена ).
Нажалост, много мање песника се бавило темом божанске љубави и њеног божанског карактера као основе и највишег домета сваке љубави, јер је то путања којим се морало проћи преко различитих и несавладивих препрека, што треба да чуди, јер за песнике не би требало да има узвишеније теме од ове. А ако је господ Исус Христос спаситељ света, а јесте, поставља се питање: има ли величанственије и Богу милије теме којом се песници баве него што је писати о Оној која је основ спасења и која би достојна да га у се прими, о њој као њему најдражем земаљском створу, о тој најлепшој ружи коју, како рече Шћекић ,, … врт земаљски произведе за престо небески, за господа ”, јер је тајна спасења и искупљења људскога рода извршена кроз личност Богочовека Христа, као новог Адама, и кроз пресвету Богородицу, као нову Еву.
Њену чистоту и величину најбоље осликавају стихови који се односе на тренутак када Господ шаље арханђела Гаврила да јој пренесе благу вест:
,, Мој анђеле, гласоношо,
одмах да си Земљи пош’о,
незнабожној Галилеји
коју мрзе сви Јудеји –
код народа, ето тога,
спреми престо се за Бога,
скромна једна дева доле
од свих више ме заволе,
утроба је тог телеса
пространија од небеса ”.
Исто то, тај акценат на њену чистоту и величину, он обезбеђује и навођењем речи арханђела када јој саопштава благу вест:
,, Радуј се ти благодатна
капијо од храма златна,
где ће господ да пролази,
благослов на тебе с’лази;
јер најлепши јеси дворац
у којем ће живет творац.
Свевишњи ме посла теби,
жели спремит’ дворац себи,
у њега се уселити,
од сада са тобом бити ”.
Треба истаћи да због непослушности и гордости, Ева и Адам изгубише рај, а господ Исус Христос и његова мајка га, кроз смирење и послушност Богу, повратише, јер је она и када му се молила чинила то као да се моли Господу, а не своме сину.
После свега, дефинитивно је јасно да су Богочовек и девојка актери најпотресније богочовечанске драме у историји света и вечности. Зато и Шћекић, опчињен њеном величином, ову стару библијску причу исказа на особен начин, убеђен да тако делимично исправља неправду људскога рода који се до сада није озбиљније и на начин какав она заслужује позабавио том великом и најрадоснијом вешћу.
И поред страха од узвишености теме, аутор је, како и сам зна да каже, рачунао на божанску помоћ, те очито није доживео крах, већ је овом књигом потврдио да писати о Богомајци значи писати о Оној која је Бога родила, односно писати о најчистијем земаљском сасуду у који Творац усели свога сина да би се из ње родио, што опет значи писати о највећој међу женама, рођеној од човека, и дефинитивно значи писати о материнском савршенству жене.
Намеће се утисак да је Шћекић успео да поједностави и учини доступнијом и лакше схватљивијом ову сложену и обимну материју, посебно онима који себе проналазе у песми и који православље схватају као љубав и божанску снагу вере у Бога и у љубав као део те целине из које, треба веровати, васкрсава самоосвешћење православља и свеколико српство.