www.poezija.rs

Пеко ЛАЛИЧИЋ

СИТНЕ МИСЛИ

901.
Осећам да долазе све безосећајније генерације.
902.
Жалим за много чим и много шта, али ми је најжалије људи
који завршише факултете и стекоше, чак, и научна звања
а остадоше јадни, неписмени.

903.
И са ниских грана се може на ниже.
904.
Разлика између несрећног и незадовољног је у томе
што несрећан не схвата да је и оно мало срећа,
а незадовољан то не прихвата.
905.
Све више је оних који су помешали стране света
и којима ништа није свето.
906.
Тамо негде или у некоме ћете пронаћи себе другачије,
и у себи онога ко ће увек знати шта са собом.
907.
Кад не знате шта ћете са собом, одите од себе.
908.
Они који не могу, помогну – јер хоће.
А највећи број оних који могу, неће – јер је то веће
од њихове спознаје доброчинства.
909.
Одмицање од корена не само да искорењује, већ и закоровљује.
910.
Не дозволите никоме да спозна ваше стрепње –
да не постане ваш владар.
911.
Све је више старих младића и младих стараца.
912.
Тихост је најуочљивија врлина – мудрих.
913.
Увек рачунајте на то да и када сте сами – нисте сами.
914.
Ако из себе искључите искључивост,
укључићете се у свет толерантних
и убрзо ће вас настањивати ствари
које друге опседају и дарују им радост и лепоту –
које сте били из себе искључили.
915.
Највећи број људи заувек остану деца
која с годинама науче да бирају маске
које их у очима оних који површно гледају
чине зрелијим и онаквим каквим их виде.
916.
Не плашите се непознатог, већ га упознајте
и одредите се према њему.
Тиме сте, у доброј мери, и себе дефинисали.
917.
Следите своје сање
да бисте сигурнијим кораком крочили на пут –
који сте у њима назрели.
918.
Велики снови, велико и изроде.
919.
Монотони и једнолични сати су тешко подношљиви.
Такви дани су убитачни.
920.
Много је узвишеног.
Оно најузвишеније је у човеку.
921.
Самоћа ми је потребна као вода,
али не дам да ме круни и удаљава од онога што волим.
Она ми је неопходна кад се пресабирам, ослушкујем,
процењујем и мерим. Кад тражим себе. И друге у мени.
922.
Све што генерализујете, генерално није у реду.
923.
Највећа уметност на Балкану је,
сачувати живу главу
и надгробне споменике.
924.
Никако да схватим, зашто и оне који нису достојни човека
ословљавају са господине – госпођо.
925.
Коме завичај стално титра у очима, тај лепше и даље види.
926.
Човек би се окренуо себи када би био свестан колико је мали.
927.
Нада је оно мало топлине у нама.
Оно што нас испуњава, одржава и води до циља.
Оно што нас снажи и примиче сниваном.
Нада је остварив сан.
928.
Не стидите се себе малога,
ако се трудите да порасте
оно велико у вама.
929.
Далеко од кућнога прага, расте чежња а сплашњава снага.
930.
Од свих лепота, најлепша је она у понеком човеку.
Само што није свима доступна.
931.
Ма шта били, вода смо:
неко хладнија, неко стајаћа
а сви испарљива.
932.
Чим сам постао свестан себе,
другима сам се завештао.
933.
Успешан брак је двојац коме је сваки кормилар сувишан.
934.
Људска свитања неизмерна топлина прати.
935.
Задовољство собом је корак ка срећи.
Задовољство вољеном особом, је срећа.
936.
Сви смо ми у облацима,
јер је свако од нас облак само.
937.
Где год се пуца, ту и заудара.
938.
Онакви сте каквим вас деца виде.
939.
Све лепоте су као из приче: једна на другу личе.
Свака ружноћа је прича за себе.
940
Ех, да знамо колико смо сићушни и налик песку,
знали би да нам веома мало топлине треба
да би и друге њом огрејали.
941.
Све што мислите, не саопштавајте.
Све што саопштавате, осмислите.
942.
Свему што расте, просветљења треба.
943.
Рећи.
Не причати !
944.
Знати уздржавати се је умеће,
а то моћи – права уметност.
945.
Будан дух у заспалом окружењу буди дубље мисли
и из човека извлачи и оно што ни сам не слути
да се из њега може извући.
946.
Човекова немоћ не би требала да буде и његов пораз,
поготово не предаја.
947.
Нисам знао колико ме у роси има.
Једно јутро ми је открило тајну.
948.
Ко влада својим срцем, пати.
Ко не влада, још више пати.
949.
Природа је човеку подарила све:
памет и здравље најмање.
950.
Живот је најлепши дар природе –
ако га за некога живите.