(…)
Prošlo je više od godinu dana kako se nisu čuli niti dopisivali. I tako, dopisivajući se sa njom, on poče da razmišlja o tome kako mu, posle toliko vremena, prija njen glas, osmeh i pogled. Uživajući tako, posle izvesnog vremena, shvatio je da se oni zapravo nisu niti čuli niti videli. Njegova ga je podsvest obmanula, pretvarajući pročiane reči u njen glas i pogled. Tada je shvatio da je lud za njom.
(…)
——————————————————————————————————————————————
KAD BIH…
Kad bih joj mogao reći,
Što se skriti ne da.
Da moja java i moj san,
I biće moje celo,
I svaki radostan dan,
Njeih ruku je delo.
***
Kad bih joj mogao reći,
Sve što se ne da skriti.
Da moje telo i duh moj,
I biće moje celo,
I svaki tren ljubavi,
Njenog je pogleda delo.
***
Kad bih joj samo mogao reći,
Sve što se ne da skriti.
Da moja reč i moje slovo,
I biće moje celo…
Ma čemu sve to?
Ne bih joj rekao ništa novo,
Sve to njenog je osmeha delo.
(C) Dušan Marinković
