ОБЕЗДУШИВАЊЕ ЗНАЧАЈНЕ КОМЕДИОГРАФСКЕ ТВОРЕВИНЕ
Премијера драме Александра Поповића РАЗВОЈНИ ПУТ БОРЕ ШНАЈДЕРА у Југословенском драмском позоришту у Београду, на Великој сцени ЉУБА ТАДИЋ, 16.3. 2023. године Редитељ: ЕГОН САВИН
Обично је тачно када писцу који је написао толико драма да им се ни броја не зна, сви признају да му једна од њих улази у ред најбољих.
Реч је о комедији РАЗВОЈНИ ПУТ БОРЕ ШНАЈДЕРА Александра Поповића. Није то класична „обична“ комедија (као што му ни друге то нису) у којој се смејете до миле воље, која вас опусти, удаљи од свакодневља, раздрага – и завара…
Александар Поповић је први у српској комедиографији почео да пише мимосвет комедије, оне сасвим различите од дотадањих. Онеобичио је српску комедију, уградио је у њу нову врсту хумора у којем предњаче опорост, горкост (да се не каже патетично: горчина), комедиографска непоштедност према друштвеним појавама и ликовима. У првом реду, преселио је у своје комедије ону врсту говора која у њима никада раније није обитавала, била је инкопатибилна са свим њиховим уобичајеним принципима, поетиком и менталним устројством.
Поповић је почео да уноси у своју комедију бирократски, роботизовани и рогобатни говор владајућег слоја , са свим његовим најмаркантнијим особинама које су биле репрезентанти незнања, недоучености, бесмислености и глупости у историји општег српског, а не само сценског језика и говора. Политички их је систем толико инкорпорирао у говор својих свеколиких активности: скупова, трибина, конгреса, средстава јавне комуникације и свих других манифестација – да се ова његова распрострањеност неминовно морала преливати и инкорпорирати и у свакодневни живот поданика, који су почели мислити да се другачије и не може говорити, поготово у ситуацијама када се жели демонстрирати образованост, савременост, памет, озбиљност – на крају и приврженост наопаком владајућем систему, који само што није речне токове „на узводно“ окретао.Једва да је у то време у Европи било два комедиографа који су се у својим делима „шалили“ са таквим језиком, на начин који је био сличан Поповићевом. Један од њих био је чувени Вацлав Хавел. Али најбоље његове/њихове комедије заостају за Поповићевим превратничким подухватом – вероватно зато што је Поповић за инспирацију имао далеко већу заумност, ригидност и гротескност система у којем је живео и који га је нехотице произвео у једну од најоригиналнијих појава целокупне српске књижевности.
С даром расног комедиографа Поповић је измештао такав наказни, бирократски новоговор у профане, приватне, свакодневне комуникације (кафанске, породичне, брачне, љубавне…) својих јунака, што је стварало до тада невиђену гротескност и бесмисленост на позоришним сценама, нарочито српско-хрватског језичког простора (са данашњег новојезичког аспекта: и шире). Занимање за такве Поповићеве комедије надмашивало је гледаност највећих дела комедиографске светске класике.
Овај се говор у нашој, српској средини посебно лако примао, попут оног „мађаронског и немецког“ у Стеријиним комадима.
Поред споредног мотива „модне“ природе, овај новоговор је требало да обезбеди друштвену промоцију, скрије и надокнади слабу ученост и да задовољи лукративне циљеве.
Догађао се чак и један нови феномен у вези са овим говором: поданици су њему давали и лични допринос („креацију“), увећавајући својим „оригиналним“ измислицама заумност тог говора.
Уведен у Поповићеве комедије такав је говор покадшто у други план стављао многе, готово једнако важне комедијске, идејне, чак идеолошке иновације ауторове.
У Савиновој представи видљивост свих ових Поповићевих препознатљивости и новог комедиографског израза – је слаба! Кад их препознате, они нису довољно ефектни, нису експонирани, слабашни су и нечујни! Ударни комички поповићевски призори су преведени на готово класичне комедијске поступке, били су бледи, неуверљиви или, пак, естрадно хиперболични.
Да ли се такав утисак добија због другачијег времена у којем се ова најновија инсценација збива?!
Не треба ову претпоставку одбацити, али је вероватно томе допринео и редитељ својом неполетношћу, недовољним надахнућем, можда вером да је Поповићевом тексту тешко наудити.
Ишчилеле су Поповићеве комедијске екстравагантности, креативне зачудности и друге чари његовог драмског рукописа.
Добили смо једну исцрпљујуће дугу представу у којој је Поповићев осебујни хумор исцурио као песак из шаке. Она места која треба иновацијски да демонстрирају човекову склоност ка пороцима, властољубљу, алавости, савитљивости – гледамо у овој представи као уобичајене састојке препоповићевских класичних комедија.
Сценски говор, дикција доброг дела тумача ове комедије није на нивоу који се посебно негује у овом позоришту. Поврх тога, редитељ гони Поповићеве ликове да говоре убрзано и збрзано – што целу ову ствар докусурује. Ваљда у томе нема удела учитељица/инструкторка сценског говора, спич коуч, како се у енглеској верзији програма она означава.
На пример: Шпира клонфер, који једини од свих ликова живи од својих десет прстију, у свом значајном монологу говори такође одвећ збрзано (не постижући тиме додатни комички ефекат), тако да не долазе до изражаја све вредности ни светла текста који му је написан с намером да буде значајни идејни део целе комедије! Он чак не изговара ни оне делове свог монолога који су у програму представе експлицитно исписани и означени као поента, не само Шпирине улоге… У његовом монологу изостаје, на пример, спомињање Централног комитета и Врховног команданта, као и порука коју Шпира њима треба да пошаље… Када се избегава да се мртви стављају у комички контекст, не очекујмо да ће њихови живи пандани бити предметом, бар алузије… Мало би који редитељ пропустио прилику да ову (неодиграну) сцену догради и да створи инвективе које би биле у сагласју са Поповићевом идејном комедизацијом.
Ненад Јездић и Ирфан Менсур су се најуспешније одупрли задатом начину
игре који је у раскораку са аутентичношћу Поповићеве комедиографије.
**********************
Београдска позоришта све чешће своје премијере организују за „пријатеље позоришта и друге уважене госте“ (чиме су они задужили позориште?).
„Не продајемо улазнице за премијере“, чућете глас, не само из телефона Југословенског драмског позоришта!!
О овој опасној пракси треба направити представу! Да ли комедију?!…
Можда би том приликом Егон Савин, као редитељ, надмашио чак и своју маестралну инсценацију (и сценографију) Чеховљевог УЈКА ВАЊЕ, од критике и публике оцењене најбољом премијером у сезони – пре две године на овој истој сцени Југословенског драмског позоришта.
Премијера драме Александра Поповића РАЗВОЈНИ ПУТ БОРЕ ШНАЈДЕРА у Југословенском драмском позоришту у Београду, на Великој сцени ЉУБА ТАДИЋ, 16.3. 2023. године Редитељ: ЕГОН САВИН
Обично је тачно када писцу који је написао толико драма да им се ни броја не зна, сви признају да му једна од њих улази у ред најбољих.
Реч је о комедији РАЗВОЈНИ ПУТ БОРЕ ШНАЈДЕРА Александра Поповића. Није то класична „обична“ комедија (као што му ни друге то нису) у којој се смејете до миле воље, која вас опусти, удаљи од свакодневља, раздрага – и завара…
Александар Поповић је први у српској комедиографији почео да пише мимосвет комедије, оне сасвим различите од дотадањих. Онеобичио је српску комедију, уградио је у њу нову врсту хумора у којем предњаче опорост, горкост (да се не каже патетично: горчина), комедиографска непоштедност према друштвеним појавама и ликовима. У првом реду, преселио је у своје комедије ону врсту говора која у њима никада раније није обитавала, била је инкопатибилна са свим њиховим уобичајеним принципима, поетиком и менталним устројством.
Поповић је почео да уноси у своју комедију бирократски, роботизовани и рогобатни говор владајућег слоја , са свим његовим најмаркантнијим особинама које су биле репрезентанти незнања, недоучености, бесмислености и глупости у историји општег српског, а не само сценског језика и говора. Политички их је систем толико инкорпорирао у говор својих свеколиких активности: скупова, трибина, конгреса, средстава јавне комуникације и свих других манифестација – да се ова његова распрострањеност неминовно морала преливати и инкорпорирати и у свакодневни живот поданика, који су почели мислити да се другачије и не може говорити, поготово у ситуацијама када се жели демонстрирати образованост, савременост, памет, озбиљност – на крају и приврженост наопаком владајућем систему, који само што није речне токове „на узводно“ окретао.Једва да је у то време у Европи било два комедиографа који су се у својим делима „шалили“ са таквим језиком, на начин који је био сличан Поповићевом. Један од њих био је чувени Вацлав Хавел. Али најбоље његове/њихове комедије заостају за Поповићевим превратничким подухватом – вероватно зато што је Поповић за инспирацију имао далеко већу заумност, ригидност и гротескност система у којем је живео и који га је нехотице произвео у једну од најоригиналнијих појава целокупне српске књижевности.
С даром расног комедиографа Поповић је измештао такав наказни, бирократски новоговор у профане, приватне, свакодневне комуникације (кафанске, породичне, брачне, љубавне…) својих јунака, што је стварало до тада невиђену гротескност и бесмисленост на позоришним сценама, нарочито српско-хрватског језичког простора (са данашњег новојезичког аспекта: и шире). Занимање за такве Поповићеве комедије надмашивало је гледаност највећих дела комедиографске светске класике.
Овај се говор у нашој, српској средини посебно лако примао, попут оног „мађаронског и немецког“ у Стеријиним комадима.
Поред споредног мотива „модне“ природе, овај новоговор је требало да обезбеди друштвену промоцију, скрије и надокнади слабу ученост и да задовољи лукративне циљеве.
Догађао се чак и један нови феномен у вези са овим говором: поданици су њему давали и лични допринос („креацију“), увећавајући својим „оригиналним“ измислицама заумност тог говора.
Уведен у Поповићеве комедије такав је говор покадшто у други план стављао многе, готово једнако важне комедијске, идејне, чак идеолошке иновације ауторове.
У Савиновој представи видљивост свих ових Поповићевих препознатљивости и новог комедиографског израза – је слаба! Кад их препознате, они нису довољно ефектни, нису експонирани, слабашни су и нечујни! Ударни комички поповићевски призори су преведени на готово класичне комедијске поступке, били су бледи, неуверљиви или, пак, естрадно хиперболични.
Да ли се такав утисак добија због другачијег времена у којем се ова најновија инсценација збива?!
Не треба ову претпоставку одбацити, али је вероватно томе допринео и редитељ својом неполетношћу, недовољним надахнућем, можда вером да је Поповићевом тексту тешко наудити.
Ишчилеле су Поповићеве комедијске екстравагантности, креативне зачудности и друге чари његовог драмског рукописа.
Добили смо једну исцрпљујуће дугу представу у којој је Поповићев осебујни хумор исцурио као песак из шаке. Она места која треба иновацијски да демонстрирају човекову склоност ка пороцима, властољубљу, алавости, савитљивости – гледамо у овој представи као уобичајене састојке препоповићевских класичних комедија.
Сценски говор, дикција доброг дела тумача ове комедије није на нивоу који се посебно негује у овом позоришту. Поврх тога, редитељ гони Поповићеве ликове да говоре убрзано и збрзано – што целу ову ствар докусурује. Ваљда у томе нема удела учитељица/инструкторка сценског говора, спич коуч, како се у енглеској верзији програма она означава.
На пример: Шпира клонфер, који једини од свих ликова живи од својих десет прстију, у свом значајном монологу говори такође одвећ збрзано (не постижући тиме додатни комички ефекат), тако да не долазе до изражаја све вредности ни светла текста који му је написан с намером да буде значајни идејни део целе комедије! Он чак не изговара ни оне делове свог монолога који су у програму представе експлицитно исписани и означени као поента, не само Шпирине улоге… У његовом монологу изостаје, на пример, спомињање Централног комитета и Врховног команданта, као и порука коју Шпира њима треба да пошаље… Када се избегава да се мртви стављају у комички контекст, не очекујмо да ће њихови живи пандани бити предметом, бар алузије… Мало би који редитељ пропустио прилику да ову (неодиграну) сцену догради и да створи инвективе које би биле у сагласју са Поповићевом идејном комедизацијом.
Ненад Јездић и Ирфан Менсур су се најуспешније одупрли задатом начину
игре који је у раскораку са аутентичношћу Поповићеве комедиографије.
**********************
Београдска позоришта све чешће своје премијере организују за „пријатеље позоришта и друге уважене госте“ (чиме су они задужили позориште?).
„Не продајемо улазнице за премијере“, чућете глас, не само из телефона Југословенског драмског позоришта!!
О овој опасној пракси треба направити представу! Да ли комедију?!…
Можда би том приликом Егон Савин, као редитељ, надмашио чак и своју маестралну инсценацију (и сценографију) Чеховљевог УЈКА ВАЊЕ, од критике и публике оцењене најбољом премијером у сезони – пре две године на овој истој сцени Југословенског драмског позоришта.
© Драгослав Граочанкић
20.3.2023. Београд
Погледајте детаље о представи
Фотографије из представе су са сајта Југословенског драмског позоришта у Београду https://www.jdp.rs/rs/, а аутор фотографија је Небојша Бабић.
(Прочитано: 14 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 580.525 пута)
