СУМОРНИ ДАНИ КОРОНЕ
Опет неки суморни дани
Па ништа више није као пре
Док небом тмурни облаци језде
Ту поред нас човек умире.
Пред налетом страха узмиче лепота
Страдање ближњих прихвата се немо
Као плима о обалу удара нас питање
Знамо ли сада, куда то идемо.
Смењују се вести шибају нас слутње
Бројеви мере најтужније слике
Облаци тамни прекрили видике
А душе се свиле у своје ћувике.
Одједном смо мала и немоћна бића
Свесни да у трену неког неће бити
Та спознаја људске маленкости
Отвара нам очи, време пролазности.
Један дан живота сад се златом злати
Ал` казаљка сата у месту не стоји
Она некуд хита па и слутњу мери
Као тихa вода судбину нам кроји.
Зашто баш овако да нестају људи
И свирепа бољка да животе гаси
Да ли човек „тражи“ тај почетак краја
Кад Божја је казна источно од раја.
15.4.2020.
Dobro je uvideti svu prolaznost i koliko smo u stvari mali. Odlično si uhvatio sve te momente…
Хвала друже на коментару, а нек ми опросте они који воле нешто веселију тематику.
Hvala Ljubo na komentaru. U tim danima nije bilo mesta za neku lepotu pisanja, a ovo je istina koja najčešće ima ukus gorčine.