Kad je naš drug slomio krila
Još smo deca bila
Kad je naš drug slomio krila
Radoš i steću smo u školu poneli
Ni slutili nismo šta nas tamo čeka
Kada se čula galama iz daleka neka
Jauk i tuga kroz hodnik protekla
I oći nam poslednje vide sve nase drugare
koji u trenutku poslednji uzdah ispustiše
Od toga trena prolete godina nema
U vazduhu kruzi glas zasto je doso taj cas
Oko škole kruže priče
da naše još tuda luta biće
U kolonama ljudi stoje,suze niz obraze rone
Svako kroz šapat pita
Zasto je tuga morala biti tolika
A da vrag odneo šalu, govori i
sledeća prilka
Jedan zli cika, hteo je postati i on slavna prilika
Uze u ruke puški neku
Pa krenu da puca po čoveku
Gde god graju i osmeh čuo
Pucnjevima tada tugu prosuo
Mnogo zivota u trenu nesta
I tuga samo iza njega osta
I dalje se narod pita šta je
naša prava slika
Zašto tugu umesto osmeha dajemo
I zbog ničega se ne kajemo?
© Dajana Ilić, Niš
