Категорија: Uncategorized

vazduh se sprema da me zaboravi
večnosti rečena kamenu i vodi
upitaj zemlju jesam li tvoj deo

čime ću obogatiti već savršenu smrt
moje slabo telo je nje nedostojno
moj slepi um je ne bi mogao poznati
moja usta je ne bi mogla ljubiti

istino koja traješ u stvarima nedodirnutim
osećanjima
ti koja si uvek u svemu
učini me svojim delom

jer ću nestati

pesmo nikada prekinuta
pogledaj moje ruke
one će proći jer je nešto drugo večno
ostaće pepeo
i moja zaljubljenost koju si oslobodila
pred svetom

izmislili smo svet
kao utehu našem nepostojanju
i ne znamo ništa o njemu

izmislili smo reči da bismo obuzdali smrt
koju smo izmislili

prosuli smo latice ruže po pepelu
iz kog će izrasti savršen cvet
i nećemo znati ništa o njemu
a ako procveta ubiće nas mirisom

ni reč
ni osećaj
ni pokret
ništa u ništavilu

nema ljubavi
i nema smrti
samo misao koja misli samu sebe
u praznini koja traje

doći će dan kada će srce napustiti telo
osećaji će nestati
vatra će spaliti grlo
više neće biti reči
moje nebo zameniće groblja

misao će ubiti samu sebe
kraj će postojati samo na početku

doći će dan kada će postojati samo istina
tišina se neće čuti
čula će postojati samo u pesmi
vreme će ućutati
pesma će postojati van reči

doći će dan kada ćemo biti slobodni
naše nebo zameniće groblja

na zraku sunca ulazim kroz tvoje trepavice
u kapi kiše upija me tvoje lice

i tada se budim sa zemljom u rukama
koju je prosulo vreme
po našim grobovima
i znam da sam u tebi

drvo pod mojom glavom je meko i vlažno
i mada ne mogu podići glavu ili otvoriti oči
vidim

vreme
i smrt

prelako izgovorene reči
ništavilo


hladno je noćas u ovoj sobi bez zidova
ta hladnoća podsetila me na tvoju toplotu
i vozovi koji su tog jutra prolazili
dok sam skupljao hrabrost da odem
išli su tebi
i sve moje je posle toga išlo tebi
kojoj nisam došao
hladno mi je noćas
ali krv mi je još topla
i puna tvojih dodira
negde su sačuvane tvoje reči
u meni
duž puteva koje sam gazio
u tišini koju sam slušao
i u mojim pokretima
ima tvojih
evo moj dah ponovo piše tvoje ime
na hladnom staklu
i dok slušam tvoju muziku
pričaću sa tobom
govoriću ti sve što želim
sve što osećam
iako te nema
i uprkos tome
jer bilo je lepote u mom odlasku
koju nikad nisam razumeo
negde zapamćen miris tvoje kose
negde sačuvana nežnost tvoje ruke
zauvek će biti moji
i kad ne budem mogao da gledam
ili slušam
i kad zaboravim boje
zauvek
umrem li
umreće u meni srce
tvoje

ti si deo vazduha i peska
ima te u betonu koji me ne zna
ti si deo zemlje koja je plava od mojih suza
negde si između pupoljka i već umrlog cveta
ti si u svim mojim koracima
kao list otežao od vlage
ležim u blatu
i ispijam suze
ali osušiće me sunce
raspašću se
i odneće me vetar prelakog
i možda jedan deo mene padne na tvoje ruke
možde me udahneš mrtvog
i oživim u tebi
ponovo
kao prvi put kad si me dodirnula

kao dokaz svega što je prošlo stojim naspram zemlje koja vene
i vidim tebe
i znam da je vreme
da padnem
dok pepeo izgorelih šuma u mojim ustima tone u zvuk kiše
osećam blato na kostima
i vidim tvoje ruke kako nestaju
u tebi
i znam odlazeći
postaješ smrt koja je poreklo svega

toplo je
noć i tišina
kraj