Категорија: Uncategorized

 

Ходам улицама страсти, у руци носим своје срце , доказ да волим. А докле, не знам.

Можда до краја времена, или до мириса процветалог багрема.

И када утихне љубав, ја ћу бити ту. Чекаћу. Чекаћу повратак љубави у мој живот.

Чекаћу као пас и бићу срећан да чекам некога кога волим. А шта ће бити, не знам, а није ни битно.

Важно ми је да сам добио још једну прилику у животу и да је нећу пропустити

_________

___________________

Не разумем.

У годинама сам када и не морам

много да разумем

 

У моје време било је другачије.

Знало се.

Радиш , ако хоћеш да имаш.

 

Лепо Сремац каже:

„Оно наше што некада бијаше.“

И било је само наше

 

Данас су се вредности самог живота промениле.

Данас, што већа будала ,

више пара.

 

Ако доспеш на ТВ, благо теби.

А хоћеш?

Не мораш ништа да радиш.

 

Како рече Лаза:

„Све ће то народ позлатити.“

 

Данас влада духовна туга.

Правих вредности

више нема.

Нико их не поштује.

 

Данас је време друго.

Што више знаш , већа си будала.

Што си већа будала , више пара.

 

А само се то,

у данашњој Србији,

вреднује.

Желим да ћутим

да чујем тишину

док ми прича

најлепше приче,

 

испричане у тренуцима

док истина умире,

у смртном ропцу

у коме влада

 

јаук дана

који јури у смирaј,

вечерње рутине заласка

 

сунца умивеног

у сопствену лаж

нашег живота,

 

створеног да преварени

поверују у живот

који су водили,

 

за који умиру

 

верујући

да није крај

Danas sam tužna

 

Danas sam nešto tužna,

ne zbog tebe,

ne zbog vremena,

nisam ni zbog sebe.

Danas sam tužna u sebi,

onako — tuga neka.

U duši kô plamen tinja.

Nije ni zbog samoće,

samoća je moj drug.

Danas sam samo umorna.

Neki nemir uvukao mi se u kosti.

Ćutim do neba

i ne prolazi,

kao da čekam

da se nešto desi.

Čujem tišinu.

Neki mir.

Zebnju mi daruje hladna ruka,

senka što hoda iza mene

na putu mog stradanja,

večnog ustajanja i padanja.

Ponekad zablista

stidljiva duga nadanja.

Danas sam tužna —

ne zbog nestalog osmeha.

Danas je tužna i moja tuga,

onako jako i bolno, kô žena.

Kô senka koja me prati,

hoda iza mene,

okupana, čista, jasna,

kô pahulja srebrom okovana.

I dok je gledam, ona se topi.

I čujem njen trag,

koji mi dođe

bolno drag.

Nije zbog samoće —

samoća mi je uteha.

Nije zbog čežnje za osmehom,

nije zbog ničega.

Samo zbog bezdana,

praznine u duši

i vatre što tinja,

a dim me guši.

 

Горим од жеље

да упознам себе,

своју судбину,

да знам шта да радим

 

Са свим њеним странама.

Добром ,

оном која се радује, смеје и плаче.

Оном лошом ,

што мрзи, псује,

бије…

 

Желим да заборавим

ружно и безобразно.

Да све страхове победи

светлост Божија.

 

Да тамјан замирише

у свим кућама,

на весело,

 

Да у кругу сваке породице,

било беле, жуте или црне.

треба рећи:

 

Мир Божији – Христос се роди.

Десет година је како нисам крочио на улице мога насеља, мојих Белих вода.

У ноздрвама својим нисам осетио мирис пролећа.

Не могу да идем.

Пре подне, са терасе, гледам децу како их воде у обданиште. После подне , залазак сунца.

Тужан сам.

Свако јутро, уз кафу коју сам скувам, на тераси је пијем уз звуке старог џеза. Обожавам га. Дивљи, стари џез.

Можда сам и ја волео бити дивљи, зато и волим џез.

Понекад, уз залазак сунца, задремам. Опije ме сунце па сањам како трчим улицама мојих Белих вода

Све око мене представља само један уздах живота, створен да трпи све његове хирове. Где свитање представља почетак, а сумрак свршетак , или почетак краја који траје вековима.

Почетак, ма колико био леп, као и сам живот, ипак доведе онај тренутак. Тренутак истине који се чека.

Чији се кораци ослушкују, чији се бат ципела чује из далека. Праве се да га не чују, да га не виде.

Кажу: то је крај почетка. Умиреш да би се родио ко је то и када измислио , не зна се.

Нико се оданде још није вратио да нам каже истину. Људи верују. Макар морали  да умру да би живели.

Сунце је запалило јутро које плаче, изгубљено у магли колективног сећања.

Све се сводило на музику искрених стваралаца безгрешног зачећа и сигурне смрти.

Лептирова у лету кроз историју почетака музичког фестивала величања пива.

Искрене ствараоце то води у запећак историје свега и свачега, створеног у потпуној немаштини прворођеног, у мртвилу судњег дана , створених лудака овог трулог света.

Сви чекају догађај који ће нешто изменити у овој свеопштој лудници,у хаосу судњег дана, у немаштини идеја.

 

____________________________

Danas sam tužna

 

Danas sam nešto tužna,

ne zbog tebe,

ne zbog vremena,

nisam ni zbog sebe.

Danas sam tužna u sebi,

onako — tuga neka.

U duši kô plamen tinja.

Nije ni zbog samoće,

samoća je moj drug.

Danas sam samo umorna.

Neki nemir uvukao mi se u kosti.

Ćutim do neba

i ne prolazi,

kao da čekam

da se nešto desi.

Čujem tišinu.

Neki mir.

Zebnju mi daruje hladna ruka,

senka što hoda iza mene

na putu mog stradanja,

večnog ustajanja i padanja.

Ponekad zablista

stidljiva duga nadanja.

Danas sam tužna —

ne zbog nestalog osmeha.

Danas je tužna i moja tuga,

onako jako i bolno, kô žena.

Kô senka koja me prati,

hoda iza mene,

okupana, čista, jasna,

kô pahulja srebrom okovana.

I dok je gledam, ona se topi.

I čujem njen trag,

koji mi dođe

bolno drag.

Nije zbog samoće —

samoća mi je uteha.

Nije zbog čežnje za osmehom,

nije zbog ničega.

Samo zbog bezdana,

praznine u duši

i vatre što tinja,

a dim me guši.