Категорија: Uncategorized

 

Само се сагнула,

пољубила ме у образ,

честитала Нову годину

и отишла на посао.

Ради трећу.

Моја жена.

 

Деца отишла

на дочек са друштвом,

и ваљда са девојкама.

 

Ја , сам у кући.

Скуваћу кафу,

појести парче торте.

Слушаћу музику,

народну, наравно.

 

Пре него што заспим,

сетићу се свих

вама безначајних ликова

из моје прошлости,

а мени,

нечег најлепшег

из моје младости.

 

И тако…

Дочек ће мени проћи у сећањима

која су за цео живот.

Ноћас стадоше

у једну успомену.

 

Срећна Нова година.

____________________________

Немо,

пролазим поред успомена мога живота.

 

Гледам,

град се променио.

 

Некада сам овуда пролазио успут,

јео кобасице са сенфом,

пио троугласти јогурт,

и све то.

 

Улицама:

Народног фронта,

Балканском,

Милована Миловановића,

па до

Железничке и аутобуске станице,

Пициног парка

места мога рада.

 

Знао сам све сталне и присутне:

лезбејке, дајгузе, наркомане, дилере,

шетачице,

а нарочито конобаре

и моје шибицаре…

 

И још много,

нормално ненормалних сподоба

које су,

на неки свој луди начин,

обележиле Београд.

 

Много пута сам бауљао и повраћао,

пијан по београдској калдрми.

Спавао најчешће у Пицином парку.

 

Знали су ме ,

а курве су ме чувале.

 

А ујутру су ме таксисти,

кад заврше ноћну смену,

возили кући.

Џабе

Не што нисам имао паре,

Нису хтели да наплате

 

Сада, уз велики наклон,

пишем о свим херојима улица

који су преживели.

 

А ја сам их,

некако, уз наговор других,

ставио у ове моје записе.

Ваљда ће их се

неко, некада,

сетити.

____________________________

 

РОЂАЧЕ МОЈ

Вечерас драги рођаче мој,
Кад Бадњак унесеш у дом свој,
Помисли бар једном на кућу родну,
Деде, очева и нашу, у селу мом и твом.

Погледај ону слику стару,
Пожутелу и прашњаву на дувару,
Где на кућном оџаку плави дим се вије,
А око ватре деце рој.

Сетићеш се знам,
Кад нас је у кући било као пчела рој,
И да су на Божић долазили сви,
Који су се ту, у кући нашој родили.

Сети се,
Да имали смо мало,
А ипак имали смо све,
И сјај Бадњака и љубав ближњега.

У тој кући сад нема ватре ни сламе,
ни старе лампе сјаја,
Нема приче старијих, ни деце граја,
Само ветрова оштар, фијук се чује.

И знај рођаче мој,
Осим куће родне, све је к земљи пало,
На колевке старе и кревете наше,
Кровови леже, тихо попадаше.

И још да ти кажем,
Врата и прозоре ветрови отварају,
Око куће наше завијају вуци,
Па ако тамо кренеш припази,
и добро се обуци,
Знаш, зиме су горе “вунене и љуте”.

И пази кад кућна отвориш врата,
Да ти зверка нека у руке не ускочи,
Јер сад је то њихов дом,
А ти, ја и ми, странци смо сви..

Ако не одеш пре летњих дана,
Онда понеси секиру, срп и косу,
Да посечеш шибље испред кућног прага,
А онда полако, не трчи, умири ход,
Да не пропаднеш кроз натрули под.

Погледај и плафон,
Да ти која греда не падне на главу,
Јер то може бити казна, за све који оставише
Стари кућни праг, Божић и Славу.

Погледај и наше трешње старе,
Да ли су им зацелиле гране,
Од ланаца што љуљашке нам беху,
Додирни их и реци, неку реч за утеху.

А кад назад пођеш,
Понеси макар грумен земље,
Корен и гранчицу дрена,
Да те чешће сете на место рођења.

Сви смо негде кренули,
А нико не затвори прозоре и врата,
И нико не остави бар кључеве старе,
Па ако се ко врати да ко човек уђе,
Да не мисли да опет улази у туђе.

Све што рекох теби припада и мени,
Па се силно бојим да живот не прашта,
Да ће нас потомци памтити по ружном,
Што огњиште и кућа нам оста,
Да је ветри вијају неком песмом тужном.

Ако с децом кренеш коренима својим,
Поведи их нек виде ливаде и њиве,
И нек увек знају да корени наши,
Нису тако плитки, већ да вековима трају,
Ту на земљи тој, драги рођаче мој.

                                                           Драгојло Јовић

OBRAZ

To nije ono što ostane
kad maska padne..
To je granica izmedju svetla i
tame u čoveku….
Imati obraz znači da možeš:
slagati, prevariti, pogaziti, ali ne
smeš, jer bi time pogazio
sebe……

Obraz je tišina pred ogledalom,
trenutak kad srce ćuti, a savest
govori…
To je tvoj mir u noći, kad znaš
da nisi savršen, a nisi ni prljav…
Obraz se ne kupuje, ne pere se,
ne vraća se…

Kad ga izgubiš, novac ga ne
čisti, uspeh ga ne vraća, tada
duša ostaje gola…
Jer, obraz nije reč…Obraz je
čin…Obraz je izbor…
Obraz polaže ispit pred vlastitimsrcem…
A u svetu gde se sve može kupiti,
Obraz ostaje poslednja svetinja…

A  danas, samo retki nose tu
SVETINJU…

Zoran Rakić, Stanci, Kruševac

Док тражим истину у сећањима мога живота. борим се са временом и тугом.

Моја осећања су замрзнута, болна и изгубљена, попут неизговорених речи које остају заробљене у тишини мога живота.

Само ме носталгија води кроз тамне улице прошлости, где ме свака сенка подсећа на нешто изгубљено.

Покушавам да ухватим златне тренутке, али се све више губим у магли заборава.

И када светлост прошлости заблиста,схватам , да је сваки тренутак био део мене у овом бесконачном путовању кроз време и сећања

Ја се Вас и даље сећам!
Очију плавих, трепавица дугих.
Густе косе плаве што потпуњава Ваш изглед,
И карактера јаког
Што дели Вас од других.

 

Свесно стојим на прагу својих несвесних идеја,

на ивици умоболности.

Губим мисао, створену у мојој глави

после краха универзума,

као свесног бића саме стварности.

 

Створен да владам емоцијама

свог унутрашњег ја,

пресвучен у лудачку кошуљу

пуну бола због изгубљених идеала младости.

 

Почиње велика битка ,

битка у којој ће се све сазнати.

Река прошлости избија из мојих мисли

и улива се у канал пун емоција

које урнишу моја најлепша сећања.

 

На мајку.

На оца.

На детињство.

На најлепше тренутке младости.

Све је ту.

Боли.

Али боли са осмехом.

 

Ту је и туга ,

за данима пуном прошлости,

са свим својим надањима,

прожетим језом

која полако уништава

све

за шта је вредело живети.

У годинама сам када покушавам да уживам у животу који смо створили ја и жена.

А кад се сетим .Ожених се .Почетнички проблеми у браку, они свакодневни.

Кад су и они постали само свакодневни, деси се први син.

Што плаче, што спава, што не спава,да ли дише…

Полазак у школу. Латиница, ћирилица, таблица множења, дељења.

Кад и то уђе у нормалу  други син.      Јово наново.

Жена уз млађег, ја уз старијег.

Све сам живце изгубио. Мали пође у школу. Све исто, само већи проблеми.  Или ми се бар тако чинило.

Средње школе прођоше лако, нисам ни осетио.

Старији завршио, хемијски факултет  докторирао, ради.

Млађи нешто мрљави с факултетом,мада ми се чини да од тога нема ништа.

Почео да ради. Ја у инвалидској пензији. Деца раде. Жена ради.

Понекад се питам  да ли је то то после тридесет шест година брака?

Јесте.

Само још да жена оде у пензију

Уморан ,

од посла  долазим кући .

Згужван , жељан одмора .

Једем на брзину шта ?

Немам појма .

Узимам новине ,

лежем на кревет .

Жена бесна ,

деца разуздана

школа на чивилуку .

Наши животи изгубљени .

Треба нам одмор

Он ће решити све ……

Жена бесна , ја згужван ,

деца разуздана ,

школа на чивилуку …

Ми сви , у новом кредиту .