Категорија: Uncategorized

Da te čuvam i da pazim
za dane što jesen nosi
da te imam kao dragulj
sa injem u svojoj kosi.

Da ti osmeh lice krasi
da proleće s tobom živim
i kad jesen naša dođe
sa maglama svojim sivim.

Kad isperu kiše jesen
i nestane žuta boja
i tad želim radost jutra
da si uvek samo moja.

————————–

Zato ti se sada kunem,
čuvaću te dok ne umrem.

Milovan Petrović

U budućnost da gledam neću
skrivena je iza sutra,
prošlost da menjam ne mogu
nestala je ovoga jutra.

Sve što mogu da činim
mogu u ovom trenu,
mogu da menjam svet
ili da se izgubim u njemu.

Mogu baš sve mogu,
u trenu što večnost traje,
prošlost je fikcija samo:
Budućnost?
… Ja ne znam šta je.

Sadašnjost postoji samo
i zato sad hoću sve,
ona je jedino stvarna
i ona zauvek traje.

Milovan Petrović

(elegija)

Kud plovi ovaj brod?
Da li me to oko vara
ili je lađa ostala
odavno bez kormilara.

Bure nas bacaju i lome
u moru skrivene hridi,
noć je mrkla nad nama
svetionik nigde se ne vidi.

Obala negde daleko
kapetan uz rum drema,
vetrovi silni nas lome
a on bonacu sneva.

Kompas nam ukrao neko
noć je tamna bez zvezda,
gde li će ovaj brod stići
to sada niko ne zna.

Da li će sunce s’ istoka
svetlo u zoru doneti
i da li će putnici ovoga broda
obalu ikada videti.

Milovan Petrović

Skupiše nas u “torove”
kao uvek što su znali
nagradiše gorkom kafom
da bi bajku ispričali:

“Dolazi nam bolje vreme
raditi se više neće
roboti će znoj svoj liti
a vi ćete “brati cveće”.

Živećete k’o u raju
novca biće pune vreće
oni će vam Raj doneti
blistaćete svi od sreće”.

————————-

Da nam robot prvi stiže
nekako se brzo dozna
niko od nas nije znao
da budućnost stiže grozna.

Prvu grupu tad poslaše
u “Raj” koji oni zvaše
izgubiše ljudi pos’o
i bez plate svi ostaše.

Tuga, jad se useliše
u radničke tada duše
uspeli su neki naš “Raj”
fabrikanti da poruše.

Pitasmo ih šta se desi
zar Raj više nije tema?
rekoše nam:
“Raj je mali.
Za sve tamo mesta nema”.

Milovan Petrović

Uzorao, posejao
nadao se dobrom rodu,
u oblake zagledao:
“Ne donos’te nepogodu”.

Oblaci se potrudiše
nevremena nije bilo,
nešto drugo nam se desi
nije nam se posrećilo.

Ovog puta nepogoda
zadesi nas s’ druge strane,
oboriše cenu roda
neke nama face znane.

Sad tugujem nad sudbinom
u bescenje sve sam prod’o,
banke su me sada stisle
u veliki minus odo’.

Ipak nije svima isto
neki su se radovali
rodilo je njima dobro
a da nisu zasejali.

Sad sejati više neću
u dobiti nemam sreće,
zbog mog znoja što ga prolih
radovat’ se drugi neće.

Milovan Petrović

Neki bi zlobnici da me linčuju
kažu da loša mi tema svaka,
a ja sam samo običan čovek
pesnik i pisac radnika, seljaka.

Njima se kažu ništa ne sviđa
i bolje da više ništa ne pišem,
a ono što već ranije napisah
bolje bi bilo da odmah izbrišem.

A mene bole radničke rane
i nosim teret svakog seljaka,
ja nisam pesnik visokog društva
već pesnik okolnih brežuljaka.

Nek’ se ne trude, pisaću dalje
o tuzi, sreći, radničkom jadu,
pa i o seljaku, rodnome polju
i o njegovom težačkom radu.

Neverne tome nek od sad znaju
da moja reč je u pesmi svaka,
pisana srcem običnog čoveka
i rukom jednog radnika seljaka.

Milovan Petrović

Nedavno sretoh poznanika starog
ni za šta nije imao dar,
svi su se nekad smejali njemu,
a on nam posta političar.

Nismo se zaista videli dugo,
pitam ga kako živi sad,
reče mi da je postao “neko”
i da je njegov čitav grad.

Kaže da čita pesme moje
i da zaista imam dar:
“Bio bi pesnik veliki,… na glasu,
piši ljubavne i bićeš CAR”.

Znam šta je mislio i bi mi krivo
ja nisam pesnik iz njihove krletke,
moje bi pesme i iz kazamata,
prkosno izašle kroz rešetke.

Mnogi bi hteli da svoj stil menjam
da pišem ono šta oni žele,
a ja ću biti slobodan i bridak
pa makar gledao zidove bele.

Nasmejah se samo poznaniku starom
zaista ni za šta nemade dar,
šta bi to drugo mogao biti,
već samo lokalni političar.

Ni ova pesma ljubavna nije,
možda i nisam baš u pravu,
ali je eto ipak posvetih
jednom političaru u lokalu.

 

Milovan Petrović

 

(elegija)

Otac mi proda i poslednjeg bika
mislite da to ne vredi?
Studirah dugo deka me zvali
kosa mi počela da sedi.

Sada sam eto postao neko
diploma zid mi krasi
stari mi otac često kaže:
“Samo ranije da si”.

Sad prazna štala ni jednog vola
stari se na mene duri,
predmeta puno na fakultetu,
možda to niste čuli.

Siromah otac posta zbog mene
broji poslednje dane.
Ja posla nemam, diploma visi
isto je kao i lane.

Jednoga dana uđoh u sobu
gde otac obično drema,
moje diplome od fakulteta
više na zidu nema.

Umesto nje je na istom zidu
stajala moja slika,
a iznad nje, nešto veća
slika očevog poslednjeg bika.

Otac me onako odmeri samo,
i reče: “Koja šteta,
što prodah i tog’ poslednjeg bika,
zbog tvoga fakulteta.

Nešto se tada u meni slomi
pa nisam ni ja gad,
osnovah stranku da pomognem ocu,
pa čujte ovo sad.

Tad ocu kupih štalu.
Volova ne zna se broj,
a otac u novoj štali na zidu
postavi portret moj.

Sada volovi gledaju u mene
i često onako muče,
neka ih neka, biće im bolje,
imaju od koga da uče.

Milovan Petrović

Sećam se i sad bolnog rastanka
k’o da je bilo juče,
kada sam mlađan s nadom i verom
u zoru pošao od kuće.

Čuvaj se sine reče mi otac
kada sam u svet kreno
majci su staroj drhtale ruke
plakalo srce je njeno.

Suznih očiju otac otvori
na kući stara vrata:
Piši nam sine iz tuđine
moli te, moli tata.

Zagrlih oca na pragu kuće
od bola ne znadoh šta ću,
jedva mu tiho kroz suze rekoh
muškarci oče ne plaču.

Srca nas više slušala nisu
suze su same lile,
ni dan mi danas nije jasno
gde su se do tada krile.

Majka nas tada zagrli oba.
Dodirnuh kosu majci,
ona uz jecaj prošapta tiho;
“Moji,… moji muškarci”.

Suze su lile niz njeno lice,
neka je na mene pala,
ona mi tužnog osmeha reče:
“Sad sam ti košulju zamazala.”

Čvrsto ih rukama privih uz sebe,
nisam mogao više
nisam tad znao šta su slutile
tolike suza kiše.

Danas se svega sa bolom sećam
izgubih nadu i veru
ostaše samo majčine suze
da nosim na reveru.

Milovan Petrović