Категорија: Slobodan Jevremović

Bio sam uporan, po bespuću hodao
i najzad umoran do tornja stigao
da tebe andjela napokon vidim,
poljubi me nežno, pomoć ti tražim
baš sada za ruku pruženu vapim…

Al’ sreće nemam, zatvoren ulaz,
ne rade vikendom, ne mogu gore,
kako da tebe pogledom dozovem,
i umoran, bolan, izlaz da nadjem…

I onda tek vidim u podnožju tornja
– pa ti si ovde, smešiš se blago,
i toplost mi daješ dodirom mekim,
ne mogu razumet’, al’ načinom nekim
ja postajem čio, smejem se drago…

Ti pravi lek si, sad ne vidim ništa,
tebe ja samo na dušu privijam,
u podnožju tornja puno te gledam,
k’o da te ne znam, k’o najdraže blago,
i ćutim daljine, puno sam preš’o,
i ćutim blizine, tebe sam naš’o,
osećam najdraža kako me greješ,
toplost tih dodira i kako se smeješ,
i nisam ti bolan, srećan sam sada,
tako nek bude, da radost vlada,
ljubavi moja, na ivici utiha onog slavuja,
radosti naše što najzad leluja
svuda sa nama, i bole slama,
ovde u podnožju tornja sa pogledom,
sa našim rečima, sa našom nadom,
mila moja…

(Bgd, 23. sept. 2017)

Visoki toranj u planini stoji
portir na ulazu posete broji
i kad se uspnem, ljudi su stali
sa platforme gledaju, svi su nam mali,
daleka vozila, daleki ljudi,
al’ ja samo ćutim, niko se čudi
što tebe vidim na putu onom
tada dalekim, tada sa bolom,
a sada veselu, na putu srećnu,
i pružaš mi ruke uz pesmu nežnu,
greješ mi srce, dodiruješ duše,
boli kod mene sasvim se ruše,
pa čak na tornju osećam tebe,
snagu što zračiš da lečiš mene,
mila najmila i draga moja.

Sići ću jednom sa tornja sam,
odmah se setim, odavno znam,
tvoje dobrote nit’ nema nigde
retkost si džungle koja je svugde,
a ti si predobra, iskrena, mila,
andjeo jesi, ja vidim ti krila,
pa hvala za najlepša dela tvoja,
draga i nežna ljubavi moja.

(Bgd, 22. sept. 2017)

Nisam te našao u prostoru našem
Da rane mi vidaš i utehu pružiš,
Težine skineš i nežno me držiš,
Veoma trebam lepu reč tvoju,
Vodu da utopim svu tugu svoju,
A nemam koga do tebe samu,
Ljubavi moja, razbij mi tamu,
Zato sam hodao, našao nisam,
Niti u snima, niti na javi,
A znam da tu si za mene uvek
Jedini pravi najhitan lek,
Onaj što trebam baš sad od tebe,
K’o svetlo u noći, k’o blago za navek.

Možda tebe ja video nisam
Umornog pogleda, muti se stvarnost,
Al’ dalje idem, tu si ti negde,
Fatamorgane su samo pustinjske stvari,
I nema ničeg što želju mi kvari,
Uporno tražim milosnu blagost
Pa moram te naći, trebaš pomoći,
Ranjenoj duši tvoga voljenog,
Mila moja.

Neka me boli, neka je meni,
Neka je java, il’ snovi sneni,
I dalje idem prema tebi…

(Bgd, 21. Sept. 2017)

Kao da nisam
U onim davnim pogledima tvoje radosti,
U šetnjama stazama bespuća naših lutanja,
U rečima najlepšim iz tvoje duše,
U tebi kao najdražem milom prijatelju,
Kao da nisam unutar davnih sanja
Ja video ljubav.

Kao da nisam
Na opranim pločnicima naših noći,
U osmehu tvoje lepote što budi,
U preglasnom domu svih onih ljudi,
U budjenju našem i zorama našim,
I dodira ruku, andjeoskih moći,
Kao da nisam proteklim, davnim
Trenutaka najlepših i predugo pamćenim
Ja video ljubav,
A zapravo jesam…

I hvala što jesam,
I najzad što jesam …

(Bgd, 19. sept. 2017)

Nisam te se nagledao
pa iako predivnu tebe dosta poznam
još uvek nisam, još uvek ne znam,
koliko je veliki tvoj zagrljaj duše,
nemerljive vesele tvoje te reči,
k’o ruža iz bašte što večno miriše
tako sad tonove odjeka slušam
i ovu tišinu slatko naruše
glasni dodiri tihih pogleda,
onih što traže odavno tebe,
mila moja.

Nisam te se nagledao,
niti sam te naljubio,
nisam te se navoleo,
niti sam te naspavao,
nisam ni onda, nisam ni sada,
nisam ni sutra, i nikad neću,
a hoću ja tebe, mila moja,
i uvek nova,
to glasno šapćem
da znaš.

I posle juče, danas il’ sutra,
čekaću opet vidjenje naše
i neka jesen, i neka zima,
neka tog vremena kol’ko ga ima,
ne vidim ništa, ne čujem ništa,
samo te dovoljno gledao nisam,
a jesam,
to znam…

(Bgd, 19. sept. 2017)

Sve one noći pretvorili smo u dane
da dobro vidimo protekle snove
one snivane naše mladosti
što donose svetlo ovoj srećnoj radosti
u okvirima skinute davnine sećanja
kada znam da ne znam osećaje svoje
iskazati nekako na dodiru duše,
sa tobom najlepše, sa tobom najdivne,
mila moja.

I pogledaj sada, opet je ovde
onaj tvoj dečak nemirnih želja,
čovek il’ dete, ni važno nije,
pa gledaj samo, ništa ne krije
noć ova od dana što svetli sada
da vidiš te divne dodire duše
one što loša sećanja ruše,
noći protekle, one protekle,
u onoj snivanoj, najdivnoj našoj,
ti znaš.

Koračam sada ka tebi dalekoj
i stići ću nekad meni željenoj
samo da kažem, kao odavno,
tebi jedinoj, tebi voljenoj:
– Otvori pesmu svoga srca
i pogledaj unaokolo,
kako je srećan i lep
ovaj dan.

(Bgd, 18. sept. 2017)