Категорија: Slobodan Jevremović

Nisu to crni oblaci koji smetaju
na horizontu vidika ka tebi
nego odatle crnilo teretnih samoća
sakupljenog postojanja tvoga
ide na krilima oluje, pozvane, jake,
i žuri to sve ka meni
da me obori, mene da upija,
svaku poru života meni da ispuni
pa onda da budeš slobodna,
za želje za ljubav, vesela za mene,
srećna za nas.

Uzimam sve terete tvojega bića,
bolujem sva tvoga tela radjanja,
sve patnje iz duše što naneše svi,
sve grubosti onih proteklih ljudi,
pa opet mi srećna, onakva budi,
postani srna malena, lepa i slatka,
mazna, dušna, pametna, neprolazna,
jedina moja ljubavi,
ti.

(Bgd, 28.Maj 2017)

Nisi se iskreno davala onima
koji bi trebalo da se vole,
već si u duši ležala mene,
ja znam i pre tvoga priznanja,
osećam i pre budućih uzdaha,
onda kada te pijem požudno žedan
i tvoje crvene trešnje berem
iz bašte tvojih otkrića ljubavi,
tebe, moja sačuvana
za sva moja htenja proteklih svetova
veoma prevrnutih na stazama nadanja
sa onim velikim iskrenim putokazom:
“Podješ li kad, ponesi sve,
i život moj.”

I sve to znam
za tebe, moja sačuvana
za mene.

(Bgd, 27.Maj 2017)

Čujem te u tišini dalekih milovanja
veselu, razuzdanu, milosnicu moju,
kada ne pričaš o obrisima bola
na ostavljenim stazama njihovih pravaca
tih krivih ljudi iz drugoga sveta
i njihovih grehova nad tvojim svetlom,
pa tako ti, moja ranjena, sada mi pričaš,
pričaš mi sobom,
a ćutiš.

Ja čujem ti biće na mojim nemirima,
u iskonskoj tišini naših lepota,
u istini mi sami spas smo našli
pod zelenim borom planinske ljubavi,
pa ćutimo, a pričamo, a čujemo,
ali ćuteći, i sve znamo,
mi.

(Bgd, 26.Maj 2017)

U danima ovih postojanja našeg
daljine su ipak iste ostale,
prepreke obići treba još negde,
ja trudim se, ja molim,
daljine odmah da sklonim
a pomaka nema, govori tišina,
ne čujem reči, svuda mi ječi,
al’ ljubav me drži, pa nadu mi pruži
tvojim dodirom plavetnog neba
u očima plavim i plavom kosom
i nežnim rukama koje me grle,
ti snagom pomozi, da sklonim daljinu,
potrudi se, dodji u moju blizinu
ovih nadanih trena beskrajnog čekanja,
tvojeg i mojeg…

(Bgd, 26. Maj 2017)

Uzdasima brišeš tamu mojih noći
iz godina nevernih brzo proteklih
da sad bolje vidim istinu tvoju,
da sam ja još odavno imao
iskrena davanja lepote duše,
tvoje odavne tajne misije
i tvojih dalekih strasnih radosti
i drhtaja tela skrivene ljubavi,
moje u tebi i tvoje u meni,
u onim neznanim ponorima i uspeću novom,
i tada još, onda, daleko, tamo…

Uzdasima brišeš tamu mojih noći
i bolje vidim da ono odavno imam
a nemam.

(Bgd, 25. Maj 2017)

Na mladosti utisnutoj u naše osmehe
kad bili smo sasvim i svoji i naši
dok su daljine nepostojane bile
a osmesi radosnih reči na nama,
a osmesi,
onda…

Pa bezizlaze u izlazu našli,
u najvećem drugarstvu iskrenosti,
dobrote razumne i do danas naše
i ljubav nepomenuta da nikog ne povredi,
u susrete poznatih tad pretvorena,
ta ljubav, do danas,
onda…

I ružu crvenu kao što voliš
jednoga dana dao sam tebi
negde u gradu prošlosti tvoje,
vremena onih davno proteklih,
setio danas na to ja jesam
na krilima nade i naših saznanja,
na poklon tebi, jednoga dana,
onda…

Pre mojih lutanja i pre daljina,
pre vozova, vozila, ulica, staza,
tudjih gradova, mora i brodova
i stranih lica i stranih kreveta,
pre drugih i uvek pre onih drugih,
što uzalud hteli su tvoji da budu,
ja ružu sam dao,
tebi,
onda…

(Bgd, 23. Maj 2017)