Добродошли!
ЈУТРО
Јутро прождире ноћ,
мириси свитања
испуњавају вечност
насталу у сну, рађања зоре.
Сунце пуног обима јавља се тихо.
поштујући мир спавача.
Птице покушавају да певају,
оде рађању јутра, упркос магли
која јури тренутак сунца,
да нестане уз само свитање.
Ја пијан, од ноћи пуне дима,
зноја певачице и лошег алкохола,
јурим на заслужени починак,
вечитог животног губитника,
изгубљеног у раскораку његовог времена
и простора животних чињеница.
Јутро се родило.
© Саша Козић
ЈУТРО
Јутро прождире ноћ,
мириси свитања
испуњавају вечност
насталу у сну, рађања зоре.
Сунце пуног обима јавља се тихо.
поштујући мир спавача.
Птице покушавају да певају,
оде рађању јутра, упркос магли
која јури тренутак сунца,
да нестане уз само свитање.
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ
Између сна и јаве стоји истина
која неда да снови постану
део остварених мисли.
Волим самоћу.
Волим да свој мир
поделим с Богом.
Да стрпљењем и молитвом
излечим душу своју,
и да пронађем у себи истину.
ТИШИНА
Тишина ми пара уши.
Самоћа, ми разара душу.
Ноћ ми милује ране,
настале током година.
Дани ми постају, као године.
А прошлост…
Прошлост ми постаје будућност,
која враћа све моје авети,
настале током моје
пијане младости.
Рођене у једном дану,
а умрле, током наступајућих година,
препуних суморне самоће. Настави са читањем “ТИШИНА – Саша Козић”
Беград се управо пробудио
Тешко, позно вече.
Конобари наплаћују задњу туру
и најављују фајронт.
Пијани гости траже још једно,
задње пиће за вечерас.
Музичари ни сами не знају
шта, како и коме свирају.
Лепотице ноћи,
јуре задње припите клијенте,
продавци цвећа
пакују преостале букете.
А у оближњој пекари,
избацују први бурек и хлеб.
Мирише на улици.
Трамваји возе свој први круг.
Беград се управо пробудио.
СТОЈИМ…
Моje ја, стоји насупрот,
лажи које износи прошлост,
ослоњена на тужну слику садашњости.
Изнова глумећи,
историјску истину борбе,
између добра и зла.
Настави са читањем “СТОЈИМ… – Саша Козић”
ВРАТИО СИ МИ ВЕРУ ПРАДЕДОВСКУ
,,Господе да ли мислиш
да сам достојан тебе
и твоје чистоте .
Да ли грешке из далеке прошлости
могу бити достојне твоје милости .
Твој опрост , показује твоју велику благост.
Створену од саме чистоте твоје, душе и тела.
Настави са читањем “ВРАТИО СИ МИ ВЕРУ ПРАДЕДОВСКУ – Саша Козић”
КАДА ПИЈЕШ КАФУ
Не плашим се да умрем
биће то мир, за мене.
Моја немирна душа,
да се смири и у мртвилу
да оживи глас разума.
Исто као када пијеш кафу,
прохлађену, горку,
горчу од речи,
пелиновог укуса,
намењеног да ме смире,
да у раду, не осетим немир,
моје, а и туђе душе.
Већ да мирно прихватим стање,
вечног немира,
направљеног у свемиру сталне таме,
и хладноће душе,
као истину савршеног човека.
Али све ћу преживети,
песме су рај
за моју рањену душу.
Рањену, али живу!
Настави са читањем “КАДА ПИЈЕШ КАФУ – Саша Козић”
КАДА СУМРАК
Када сумрак,
прошeта по крововима града
и када се проспе по улицама,
ноћ је започела, своју причу.
Тада ноћне птице,
започињу свој лет.
Неке пишу, цртају,
плачући причају о бoлeсти,
о себи. Настави са читањем “КАДА СУМРАК – Саша Козић”
ТАМО ДАЛЕКО
Тамо далеко,
где живот престаје,
тамо где још само,
сећање навире.
Још даље, од свих, од тебе.
Тамо где се море разбија од стене.
Где се кликтање галеба,
са шумом мора у јутро претвара ,
тамо где се јутро са сунцем грли,
тамо где се мисли као ватра разбуктају .
Е, тамо, баш тамо,
се моје усне,
у сновима
са твојим стапају. Настави са читањем “ТАМО ДАЛЕКО – Саша Козић”