Категорија: Radenko Nastic

Zastadoh da oslušnem nepoznati glas
A čuh samo zvuke tišine
Prenuh se ali leto prodje
Ogrnuto plaštom neprozirne daljine

Boluju magle sive,i oblak meke svile
Juče zbog sutra i noć zbog jutra
A ja u srcu slutim odbeglo proleće
I nemir polja dalekih dok tiho pada veče.

Osmehuju se zore,osmehuju se gore
I reke u daljini i zvezde u visini
A ja sklopim oči i ćutim.
Nebesa se otvore i u oku mom zablista
Rumeno more.

I čujem,tišina šapuće:proći će sve,
Proći će sve
Nemir utihnuće,i strast,i nadahnuće
Sve će se sliti i od svega biti
Odsjaj rumene zore,kad podješ i ti,…i ti…

Noć biserjem protkana dohodi
U paperjastoj izmaglici sećanja
Raskovana vrata u nagosti
Rasprostru sladost umiranja.

Stidne device zaištu bolom
Krvave obraze i rumen svitanja
Filigran usana jarkost otkri
Na dlanu prisnog ćutanja.

Žudna,mramorna usni spokojem
Zadrhti sjajem neona vaseljena.
Gospodar,čudotvorac,pajac na zidu
I nemoć bezmerjem iskupljena.

Dođi ,ispričaću ti pesmu o sreći
Šapnuo mi je vetar jedne noći
Kad umre u meni san i dete
Nje se nikada više setiti neću moći.

Požuri,vetar već nove pesme piše
Zastaneš li,odneće nas raskršće daleko
I možda se nikad sresti nećemo više.

Tako ko samozvanac presto
Ne večeri ove,ko zna kada?
Sjajem zalaska osmehnut
U ljupkosti zlatozarnoj mesto,

Tako ko Neron “jutarnje igre”
Il pozlate kad prostiru
Za otmenost paravana
Tako u veče ino:Osana!

I udaljujući se tako,blizak svemu
I pred niskošću tišinom
Tako ko samozvanac presto
Naklonom sanjara.Snom.

Tajno,
Cvetaš u svojoj jednostavnosti,
Dalje od gordosti oka
Zidaš nebosklone,
Daleko od oholosti srca
Utvrdjuješ obale.
Tajno,
Zamagljena jasnoćo,
U zvezda snu
U osmehu trava
U nevinosti deteta.
Večeri protekle pretvorene u žudnju,
Danu ćutnjom slućeni,
Kuda srce skriti
Tišinom opijeno?
Gde ispružiti ruke
Prepuštene snu,
A da ne čujem šapat,
A da ne bolujem nagost?

Tavanica,zidovi,balzam-belina
Raspored mladeža na koži neba
Celov stakla,peščanik-paučina
Samoća,samoća,ogledalo pogreba.

Poluistine trajanje,vršak leda
U nagosti pozlaćena praznina
Potezom pera izbegnuto “da”
Udar klatna.Tišina.Tišina.

Rekla si:
Zastani!
Ukradi oblak
Gore,uGradu Svetlosti
Čekaj da snovi budu
I oprosti.
Rekao sam:
Nije isto
Biti dalek
I biti krik
O čuće neko
I to što boli
I to što sam si
Rekla si:
Voli!
Ćutao sam
To što si rekla
Gore,u Gradu Svetlosti
Toliko slična nekom
Što u snu šapnu mi:
Oprosti!

Iza zavese sna
Patuljak u odaju kroči
Sve je kao pre:
U uglu dečak tužnooki,
Trag mastila na prašnjavoj ploči
Umesto:”oprosti”-snen neko je ušao
O,zar sen to nije samo?
I dečak je šaputao:tamo….tamo…
I kiša je niz oluke kapala
Tiho,tiše
O,suze!
To bisere duboko negde zaroniše.