Категорија: Radenko Nastic

Čuj:šapuće vetar
I oblaci su golubijski sivi
Zastani!Ne žuri!
Osmehni se bar
Neće proći
To što čekao si
Ozaren juče
Danas umoran
Neće proći
I osmeh je dovoljan za san.
Čuj plače detinjstvo
U hodnicima zaborava
I glas što tišinu sanja
Odnekud zove
I crta između života i smrti
Sve je tanja
I tanja

Plove oblaci
Senče osmehe,senče trgove
Zvone koraci
Kroz javu i kroz snove.

Prolaze lica
Iz nesna dolaze,u nesan odlaze
Kucaju srca
I sati, sati prolaze.

I sve je bolno ,beskonačno
Pod maskom zvezda
Nagost rudi
I mračno je,mračno
U oku stvari,u oku ljudi.

Ti kažeš:Ništa.
Seni nalik ogrneš se osmehom
I ćutiš…
Tako ko Holanđanin Lutalica u buri
Tako u nespretnosti sna.
Ti misliš :sjaj to je
I bled od smeška lišća jesenjeg
Koračaš nekuda,eto
Ti misliš:mir
Moj jadni poeto
I kud?
Daleko je tvoj Dan
Modri suton je brži
I sam si,sam.

Trave znaju moje misli.
U suton kad spuste umorne glave,
I setne u dalj blude
U oku im zablista tajanstvo suza.
Tada šapuću tiho,meko
Sve ono što sam nekad u snu i na javi reko
Trave znaju moje misli.
Jednom ću (budni spavač) stati
I moru trava sebe odbeglog prepoznati.