Категорија: Radenko Nastic

Evo me opet gde prolazim
Raskršćem istim u senci gloga
A sve mi se čini kao da gazim
Po zaostaloj peti dvojnika svoga.

Ne verujte tom Nevskom prospektu
Gogolj

Noću,sa taštim osmehom izloga
U ljupkosti otrov se razlije
i Sena dodje varljiva zacelo
I zasenjene tako, žamor ih opije.

I Dama u Crnom na ćilibar-trg
Pod maskom Elizijuma stupa
Težinom osame,težinom slutnje same
Iza koprene ćutanja motre ih redovi klupa.

Noću, sa pesmom pjanih trotoara
U slepoti svojoj :Vidi!-Budi!
I ljube,i svete se nehotice
Mine sve potom.Imaska pokaže lice.

Zar opet ko pokošene vlati
Samotan u polju biti
Nemeti,po sebi gmizati
Ko crv da si u dubu skriti.

Zar opet pred raskršćem nekim
Nepoznatim srcu i oku
Stati nemoćan,dok u umu ti
Dalekih svetova odjekuju šapati.

Zar opet tragati za reči
Čiji smisao samo slutiš
I malen biti,od zrna ne veći
Uplašen ćutnjom puteva zasutih.

Što šušti svila crna
Što uglova tiha seta
Ko led-čipka distancom zna da rani
To trave mekotom svom:zastani.

Što tišina vara
Što purpur-ružu ukus suza je sreo
I dijamant sjajem što poseca
To trepti breza beli veo.

Zato što suton je blag
A sunce-smrt krije
Zato što istih sveća modrih roj
Istog srebra bezdan lije.

Kao pseto stojiš pored puta
Matoro strašilo koje svima smeta
Čekaš sudbinu da te odvede daleko
Dalje od ovog varljivog sveta.

Zaboravljen,večna sanjalica
Za sreću drugih sebe si dao
Gledao si nasmejana lica
Smejao se i ti da ne bi plakao.

Za druge,samo svirač
Verni pratilac povorki slavlja
Uvek nasmejani pajac
Koji sve prašta i zaboravlja.

A duša tvoja beskrajno čista
Snila je snove dečaka
Snove o sreći,radosti
o svetu nekom van patnji i straha.

Godine prođoše brzo,nepovratno
Drugima doneše vence sreće
Prolaze sada,stranci daleki
I niko starca primetiti neće.

Kad padne veče krenućeš kući
Jedini drug je violina stara
Kroz noć jecaće zvuci
O mladosti,o životu koji vara.

Pođoh u jutro plavo,da osetim tišine dah
Ali kao oblak,tišina se razveja u prah.

Htedoh do zvezda,da upoznam neba moć
Ispružih ruke,ali zvezde se skriše u noć.

Siđoh do reke,da se nagledam bistre vode
Odraz u oku osta,a reka ka ušću ode.

Priđoh ljudima spreman srce da darujem čak
Ali kao zloduh dočeka me ledena studen i mrak.

Poželeh pobeći od svega,ali u meni sve je
Iz bolne potrebe za svetlom rodi se stih ,da me ogreje.

Kandilo trne.Muk.
Usana bledih java pozna
I praporaca dalekih zvon
I:sutra,nikad,ko zna?

I:sve je laž i laska.
I dalekog nečeg:izvini.
Posle,kroz odškrinute dveri
Uđe zrak,ili se čini?

I magla vijuć se,
Belinom sve obezliči
I noć osmehom postidnim
I tužno je.I liči,..liči.

U jesen kad zastudene kiše
I bledilo na usni trava se javi
A veče zaiskri u zenici odbeglih daljina
Moliću za poljubac jutara krvavih.
I drhtaće modrina otkinuta
Odblescima snenih voda
O dani!O noći!
Ćuti! Ćuti!
To neko tuđ pored mene hoda.

Sladostrašćem u zore ruj
Usne-sužanjstva žig
Ravnodušja zvon
Oči-beščašća mig.

Nebesno-dole
Zemaljsko na tron
Prezirom golim-jače boli
Na dar jednakost-obdarenom.

Umesto “da” podmitljivo “ne”
(Iskariotski-poljupcem raskid)
Tamo-gde sin ocu zver
Tamo-gde kit u utrobi Jone.

Zbogom grehu razgažen u snegu
Sve snegom pokrito!
Marina Cvetajeva

Avgust tridesetprvi hodnik-trasa
Moskvom svojih Nada ne prođe
Da li što osvrtati se nije znala?
Tako-ko Agara u pustinju
Izgnana u osećanja muk.

U skamenjenosti sustaloj uzletom poslednjim
Ne tu gde je kalendarskih stranica geto
Gde bez imena i lica počast nosu
Tamo-u modrinu prvu
Tamo-u prvu jednakost.

Bez štita pod raskršća mač žamorni,Marinka?
Svih odbačenih sestra,
Marinka u odlascima zalutala.

Na nebu zvezda.To sa visina
Rajner Marija ruku ispruženih
Lestvice-Tebi Marina