Категорија: Radenko Nastic

U oknu plavog sutona trag
Pesnik?!!Rod smo,eto…
Stidljivost usana-purpura sag.

Za belih noći udvojena
I: stanar…,knjige
U uglu-paučine san.

Postaja!?O zar već?
I osmehom je suzu skrila
I ćutnjom kazivala je
I odlazeći, purpur razlila.

Ponoć.Muzika jasna
Srebrom opasanih zdanja
Plač barske čaplje
U srcu belog tkanja.

Ja bih tugu da skrijem
U kotaricu stidljivosti
Ko prosjak da pođem
Putevima do Večnosti.

Molitvenost oka
Trepavice tame kad zasene…
Plač barske čaplje
U srebru koprene.

Doslednost nalik je bolu.
I ptica o staklo traži spas.
Večno istu igraju rolu
Čovek i vreme.Stvari su ukras.

Oblik je njihov za oko mrak.
Al prisnim se čini suton čela
Kad ćutnja nije samo korak,
Već let krilima(bez odela).

Korak tek da zatvori krug
I muk posle svega,kad
Zver je kao čovek drug
Kad uspon i pad čine sklad.

Kroz okno pogled i nit
Što se produžuje u bit
U tuđi skrivaš se lik
Kad jedno je isto-i smeh i krik.

Prisnosti!Ulicom odziv-krik
Ne osvrnuti se,olovno tih
Senkom zidova ogrnut u san-slobodu
Sirena smeh zatrubi(zver u mimohodu).

Ne osvrnuti se!Nežnosti moja!
Gordosti moja!Tako u noć sene kliznu
Tako zvezde kroz raširene zene
Tako Danajcima Troja.

Mojoj majci

Ulica će zanos da priguši
I žar poslanja-utočišta.
Oprosti!-Najdraža!-Oprosti!
Zar oblak- u nigde?Suza-u ništa?

I Kameleon će osmehnuti se smeo:
Visosti!-ponizno molim
I na duši otisak vreo
Žamorom osamljen:Boli!Boli!Boli!

Ne obmanjuj me, tišino,
Ne opijaj me glasom ćutanja
Maglo oka,ne oslepljuj me
Sto ruku pružam da dodirnem Svetlost
U sto oštrih noža svetlost se pretvara
Snom odbolovah jednostavnost tvoju
Sliko,uzdignuta nad mojom samoćom
Zvezdo,u dnu praznine
Slepim tragom u slepo vreme
Posrćem
Iz sto rana krv mi otiče.

Ko rešetke neke stoje oko mene
Nevidljive niti umom ispletene.

Kad bih da se vinem,one me okuju
Korak mi sputaju i misao truju.

Zaustim da kažem,a već čujem eho
Nepoznatih reči koje ne bih reko.

Hteo bih da bežim,u prazno kroči noga,
Sklopim oči,ćutim,nigde zvuka,senke,Boga.

Za tren ih raskujem,u slobodu hrlim
Već sledećeg trena hladni okov grlim.

Iscrpljen bežim u sebe,ko u pustoš neku
I zurim u nebo,lišće, reku.

Sa listom što trune,slutim i ja,još me ima
u oblaku jednom,nestvarnom od dima.

Sinu zvezda-Eno!Eno!…
Aleksandar Blok

Dodirnem li te,ko zna?
Raspršićeš se kao san.
Možda si samo iluzija.
Da pojmim misli ti tok nije mi dano,
Al zato paučine fino tkanje
Po crnoj odori neba noćnog
Nalik je na laskanje.

Pločica u mozaiku?
Za pozdrav ispružena ruka?
Maštom Tvorca uobličen gest?
Šta si? Kakva je poruka
Ispisana ti u liku?

Perspektiva uspona jeste pad,
Ali sužavanje prostora
Bezbolnijim se čini
Kada naziremo svetlost u daljini.

Sve je to bilo već
Nekad,u nekom snu
I Raj,i čista reč
Sve je to bilo već.

Ptico,plavi snu
Vrati odbeglu reč
Da kažem sebe tlu
Gde kamen cveta već.

Vrati moć da trajem
Neporočan u zlu
U sleđenoj krvi
Da pronađem žar.

Ptico,o plavi snu,
Vrati moć da snevam
Kroz predele strave
Il snom me sprži.